Zapravo moja ambicija je raditi u trafici s pogledom na more. Igrajući se doslovno, radio sam mnogo toga. Nemaran kakav jesam, nisam pravio arhivu. Ovo je pokušaj, da prije nego se konačno oduzmem, saberem bar dio toga. S toga doživite ovo kao svojevrsnu virtuelnu trafiku, na kojoj možete izabrati ono što vam se učini zanimljivim ili uzeti ono što mislite da vam treba. Platiti ne morate ali ako vas bude grizla savjest, ne ustručavajte se. Ambicija se neće ostvariti sama. Više na https://zokacatic.com
Nakon više od 5 godina od osnivanja i raznoraznih turbulencija unutar benda koje uključuju, odlaske članova, trogodišnju pauzu uzrokovanu glavnom viješću iz 2020. godine, obaveze na fakultetu, pa na koncu i raseljavnje preostalih članova benda po evropskim provincijama sarajevski alt punk bend “Individua” objavljuje svoj prvi singl i spot pod nazivom “Diskoteka”.
Potpuno neočekivano, ali sa puno žara, bend se okuplja ponovno u toku ljeta 2023 godine u Sarajevu prilikom čega nastaju neke nove pjesme) i inicijalni planovi oko snimanja prvog singla i spota, a kako se nadaju iz benda uskoro i albuma. Ovaj bend, koja već polako dobija status Halleyjevog kometa, budući da svira samo kada se svi potrebni dijelovi zadese u Sarajevu, čine: Darin Ramić Mazalović (šta svira) Muris Sladić (šta svira ) i Natanijel Latal (bubnjar).
U Diskoteci, pratimo bezimenog protagonistu, čije se opiranje životnim promjenama prikazuje kroz promjenu kafane u novo, nepoznato mjesto, gdje omladina vrvi i život se rađa. Titularna Diskoteka je ovo stanje uma, materijalizovano. Tekst potpisuje Darin R.M. Muzika i aranžman su produkt jam sesija benda i potiču od veoma pokretne i inovativne bas linije koju je osmislio također tekstopisac.
Pjesma je snimana u SpaceEcho studiju, pod profesionalnim vodstvom ton majstora Kemala Sulejmanovića. Mix i mastering pjesme je rađen u muzičkom studiju Antika, pod budnim okom i uhom Hamdije Salihbegovića i Nedžada Merdžanovića.
Sam spot, kao i pjesma, je isključivo autorski rad članova benda, prvenstveno režisera i scenariste Darina R. M., ali i drugih prijatelja ovog vokalno instrumentalnog sastava, od kojih treba spomenuti asistenta režije i kamermana Tina Požarnika, te glavnog glumca Demijana Ćatića, mnogobrojne statiste koji su pro bono učestvovali u snimanju spota. Color grading za spot je radio Belgijanac Arthur Zwartjes, diplomirani režiser.
“Diskoteka” je ujedno i najava za debitantski album, čije je lansiranje na muzičku scenu planirano u drugoj polovici 2024. godine.
Audio-vizuelno-literarni pokret “Individua” se sa ovim autorskim projektom, ali i mnogim koji slijede u budućnosti, želi predstaviti kao ozbiljan član mlade scene i pokazati da je moguće razbijati ustaljene radne šablone i na koncu dana biti i više od samo benda.
Izdavačka kuća Buybook će se pridružiti velikim svjetskim izdavačima i u srijedu, 6. marta, objaviti posljednji roman nobelovca G. G. Marqueza, „Vidimo se u augustu”.
Gabriel García Márquez rođen je 6. marta 1927. u Aracataci, selu na atlantskoj obali Kolumbije. S dvadeset godina objavio je svoju prvu priču, sljedeće godine počeo se baviti novinarstvom, a Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1982. Više od pola stoljeća bavio se tim dvjema profesijama, očaran “gorkim šarmom pisaće mašine”. Smatra se najistaknutijim predstavnikom “magijskog realizma”, a uvijek je tvrdio: “U mojim romanima ne postoji nijedan redak koji nije zasnovan na stvarnosti.” Tokom svoje karijere ostavio je neizbrisiv trag u svjetskoj književnosti, naročito kultnim romanima „Sto godina samoće” i „Ljubav u doba kolere”. Konačno, tvorac je jednog od najbogatijih pripovjedačkih svjetova koje je španski jezik podario 20. stoljeću. Preminuo je u Ciudad de Méxicu 17. aprila 2014.
„Vidimo se u augustu” oda je životu i meditacija o slobodi, kajanju, samospoznaji i misterijama ljubavi – neočekivani dar jednog od najvećih pisaca koje je svijet ikada upoznao.
Svakog augusta Ana Magdalena Bach odlazi na karipski otok kako bi položila cvijeće na majčin grob. Sretno udana sredovječna žena nema razloga bježati od života koji je stvorila sa svojim suprugom i djecom. Ipak, 16. august – trajekt, taksi, buket gladiola i hotel – postaje ritual koji u njoj budi neodoljiv poriv da se jednom godišnje preobrati u drugu ženu, da istraži vlastitu seksualnost i ispita nemir koji tinja u njenom srcu.
Za najbrže kupce u sarajevskoj (Radićeva 4) i tuzlanskoj (TC Mercator) knjižari Buybook pripremili smo prigodne poklone.
Uz podršku Vlade Švicarske, predstava „Gidionov čvor“ u režiji Selme Alispahić ima svoju bosanskohercegovačku turneju. Predstava je do sada, u okviru ovog projekta, imala 5 izvođenja u Sarajevu, Tuzli, Zenici i Mostaru. Sljedeće gostovanje ove predstave bit će održano u subotu, 24. februara u Kulturnom centru Trebinje u Trebinju.
U maju ove godine u Pozorištu mladih Sarajevo održana je premijera predstave „Gidionov čvor“. U pitanju je projekat realizovan u koprodukciji Scene MESS, Pozorišta mladih Sarajevo i Udruženja „Intermezzo“. Ova predstava se bavi gorućim pitanjima i problemima koji se tiču školskog sistema, slobode izražavanja, vršnjačkog nasilja, kreativne slobode, utjecaja nastavnika, uloge roditelja, odgovornosti i jednih i drugih.
Ekipa predstave obraća se svima sa željom da potakne čitavu zajednicu, roditelje i prosvjetne radnike da se ozbiljnije pozabave problemom vršnjačkog nasilja te da razgovorima sa djecom pokušaju prevenirati potencijalne probleme. Za svaku predstavu bit će napravljena anketa čiji cilj je da učenici podijele svoja iskustva o vršnjačkom nasilju, bilo da su bili svjedoci istoga ili da su ga sami doživjeli.
U predstavi „Gidionov čvor“ igraju: Selma Alispahić i Helena Vuković.
Muziku za predstavu je radio Zoran Predin, dramaturg predstave je Adnan Lugonić, a za kostimografiju i scenografiju zadužena je Edna Slipčević. Rediteljica predstave je Selma Alispahić.
Sve aktivnosti J.U. MES možete pratiti putem Facebook i Instagram profila Festivala MESS, te na web stranici Festivala MESS.
Projekat “Radionica za mlade violončeliste”, koji je okupio talentovane učenike i studente violončela u ansambl “Cellissimo”, završava koncertom u Zenici. Koncert će se održati 25. februara u sklopu obilježavanja 74. godišnjice rada Bosanskog narodnog pozorišta Zenica. Učenici i studenti violončela iz Srednje muzičke škole “Sarajevo”, Srednje muzičke škole “Zenica”, Osnovne muzičke škole “Mladen Pozajić” i Muzičke akademije u Sarajevu će se predstaviti na ovom koncertu. Cilj projekta “Radionica za mlade violončeliste” je da uspostavi veze među mladim talentima iz muzičkih škola i akademija širom Bosne i Hercegovine, omogućavajući im da se međusobno upoznaju, razmjenjuju iskustva i zajedno uče. Ovaj projekat ima značajan uticaj na kulturni razvoj zemlje, te promoviše saradnju, umrežavanje i kontinuirano učenje, što je od suštinskog značaja kako na ličnom, tako i na profesionalnom nivou. Kroz projekat, učenici i studenti su imali priliku da pripreme solo repertoar koji će izvesti na koncertima, uz podršku svojih profesorica Anele Dervišević, Dijane Pelidija i Belme Alić.
DETALJI KONCERTA Datum: 25. februar Vrijeme: 13:00
Lokacija: Hinterbina Bosanskog narodnog pozorišta Zenica
Ansambl “Cellissimo” čine:
Ajna Bučo
Iman Đipa
Petra Žontar
Naida Huseinagić
Hanad Ekinović
Eva Čalija
Lara Halvadžija
Kanita Mekić Klavir: Maja Ačkar
Projekat “Cellissimo” podržan je od strane Ministarstva za nauku, visoko obrazovanje i mlade Kantona Sarajevo.
USAID-ov projekat PRO-Budućnost, Škola za osnovno muzičko obrazovanje Istočno Sarajevo, Osnovna muzička i baletska škola Novo Sarajevo, Pop Rock Škola Sarajevo i Čarobna Nota iz Niša organizuju koncert „Muzika spaja“
u petak, 23. februara 2024. godine u 19 sati u Međunarodnom centru za djecu i omladinu na Grbavici Adresa: Kemala Kapetanovića 17
„Muzika spaja“ je kampanja koju su u okviru projekta PRO-Budućnost počele muzičke škole iz Sarajeva i Istočnog Sarajeva uz podršku lokalnih vlasti, kako bi u vremenu velikih podjela u društvu ukazali na povezujuću narav umjetnosti i pokazali da u bogatstvu naših različitosti postoje brojne tačke spajanja, a jedna od njih je muzika.
Nakon zajedničkog koncerta održanog u decembru 2022. godine, te oslikavanja identičnih murala na fasadama ovih škola u junu 2023., ove godine „Muzika spaja“ na scenu stupa sa novim prijateljima – Pop Rock školom iz Sarajeva, te Čarobnom Notom iz Niša (Srbija).
Više od 150 mladih ljudi na pozornici koji pjevaju u jedan glas će slaviti zajedničke vrijednosti kao što su ljubav, tolerancija i empatija, te poslati poruku mira, razumijevanja i saradnje s ciljem izgradnje bolje budućnosti.
Radujemo se vašem dolasku.
. . . PRO-Budućnost (Povjerenje, razumijevanje, odgovornost za budućnost) je USAID-ov projekat izgradnje mira i povjerenja među građanima i građankama svih etničkih i vjerskih skupina u Bosni i Hercegovini. Projekat već desetu godinu provodi CRS (Catholic Relief Services) sa partnerima u više od 70 lokalnih zajednica.
Otvaranje izložbe slika Roberta Paulette, Senza titolo desiće se u petak 23. februara 2024. u 19 sati u Umjetničkoj galeriji Bosne i Hercegovine. Izložba se realizira u saradnji sa Festivalom “Sarajevska zima” i Gradom Pula.
Robert Pauletta, Senza Titolo
23.2.-13.3.2024.
Senza titolo, trenutno poslijednja autorova serija na izvjestan način stilski i duhovno predstavlja trandescentalnu nadogradnju njegovih mnogih i raznolikih gotovo kaleidoskopskih mijena.
Na površini ovih slika nižu se precizno strukturirane geometrijske kompozicije intenzivnog kolorističkog kontrapostiranja, odnosno blagog nijansiranja pravilno raspoređenih elemenata.
Te slike ne ostavljaju nimalo mjesta ikakvoj asocijativnosti, naraciji ili literarnosti već postaju jedinstvenim značenjskim objektima apstraktno konstruktivističke provenijencije. Autor ne slika samo na platnu već i na stražnjoj površini velikih (100×92 cm) drvenih kutija u kakve obično pakiramo umjetnička djela.
Bojana pozadina kao i geometrijski likovi svoj život na taj način započinju ili završavaju na rubovima objekta, odnosno odstupaju od središnje en-face površine, čime umjetnik ne ostavlja mjesta ičemu što nije u sustavu slikanih kompozicija. Ti objekti djeluju vizualno snažno, estetski zaokruženo, promišljeno i impozantno, podsjećajući nas na zaboravljeni jezik moderne koji je težio progresivnom, intelektualnom i inovativnom umjetničkom kontekstu.
Biografija:
Pulski slikar Robert Pauletta slikar je rođen je 2. veljače 1961.
Srednju umjetničku školu pod voditeljstvom Ivana Obrovca pohađa u Puli.
Diplomirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu 1985. godine u klasi prof. Ferdinanda Kulmera.
Od 1983. do 1985. surađuje u atelijeru Ede Murtića.
godine jedan je od osnivča HDLU Pule, kasnije HDLU Istre.
Od 1991.- 2003. radi kao profesor na Školi primijenjenih umjetnosti i dizajna u Puli; jedan je od osnivača te škole.
2003-2009. umjetnički je voditelj MMC LUKA gdje priređuje niz kulturnih zbivanja.
2007. u izdanju HDLU-Istre izlazi monografija o umjetnikovom radu.
2009. postaje član HZSU–a. i posvećuje se isključivi profesionalnom umjetničkom radu.
2013. osniva Umjetničku organizaciju Robot, te s kolegama pokreće rad galerije POOLA.
Sudjelovao je na mnogobrojnim skupnim izložbama i bijenalima. Samostalno je izlagao 100-tinjak puta u glasovitim galerijama i muzejima Hrvatske i inozemstva.
Umjetnik je za svoj rad više puta nagrađivan, a njegovi su radovi uvršteni u nacionalne i privatne kolekcije.
Koncert mladih violončelista ansambla “Cellissimo” u Sarajevu, zakazan je za srijedu, 21. februara 2024. godine , u Koncertnoj dvorani “Cvjetko Rihtman” (Josipa Stadlera 1, Sarajevo)sa početkom u 18h
Koncert se organizira uz podršku Ministarstva nauke, visokog obrazovanja i mladih Kantona Sarajevo.
Projekat “Radionica za mlade violončeliste”, koji je okupio talentovane učenike i studente violončela u ansambl “Cellissimo”, kulminira koncertom u Sarajevu. Koncert, zakazan za 21. februar, obećava izvanredno muzičko iskustvo. Na koncertu će se predstaviti učenici i studenti violončela iz Srednje muzičke škole “Sarajevo”, Srednje muzičke škole “Zenica”, Osnovne muzičke škole “Mladen Pozajić” i Muzičke akademije u Sarajevu. Projekat “Radionica za mlade violončeliste” uspostavlja veze između mladih iz muzičkih škola i akademije iz Bosne i Hercegovine kako bi se međusobno upoznali, razmjenjivali iskustva i zajedno učili. Ovaj projekat pridonosi kulturnom razvoju Kantona Sarajevo i cijele zemlje. Kroz njega se planira razvijanje saradnje, umrežavanja i učenja od drugih, što je od suštinskog značaja kako na ličnom, tako i na profesionalnom nivou. U okviru projekta, učenici i studenti su imali priliku pripremiti solo repertoar koji će izvesti na koncertima uz podršku svojih profesorica Anele Dervišević, Dijane Pelidija i Belme Alić.
Ulaz na koncert je besplatan za sve prisutne.
U prilogu su propratni vizuali i saopštenje za javnost .
Muzička akademija Univerziteta u Sarajevu, u saradnji sa Bosanskim kulturnim centrom KS, organizuje koncert kamerne muzike posvećen 150. godišnjici rođenja kompozitora Arnolda Schönberga i Reynalda Hahna, koji će se održati u petak, 16. februara. , 2024. u 19:00 sati u Galeriji BKC-a.
Renomirane umjetnice s bogatom koncertnom karijerom Martina Gojčeta-Silić (mecosopran) i Julia Gubajdullina (klavir), te članovi gudačkog kvarteta SA Sinfonietta : Tamara Arsovski (violina), Alma Dizdar (violina), Aida Deljkić (viola) i ovom prilikom nastupiće Belma Alić (violončelo).
Na repertoaru će biti djela R. Schumanna, J. Brahmsa, H. Duparca, E. Chaussona, R. Hahna, A. Schönberga i F. Poulenca.
Ulaz je besplatan.
Koncert se realizuje uz podršku Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine.
Udruženje za razvoj muzičke umjetnosti i pedagogije “Strings Attached Sinfonietta” objavljuje prvi ekfrastički tekst nastao u sklopu projekta “Ekfrastičke teme”.
Tekst „Pet varijacija“ nastao je na osnovu kompozicija izvedenih na koncertu gudačkog tria SA Sinfonietta održanog krajem januara u Umjetničkoj galerija Bosne i Hercegovine.
Ekfrastički tekst pokušava da rekreira umjetničke oblike kojima su se bavila muzička djela i da prenese barokne elemente koji su u njima bili dominantni. Tekst to čini sebi svojstvenim izražajnim mogućnostima, najprije narativnošću, a zatim i jezičkim slikama kojima se kroz pet odjeljaka variraju neke od tema započete u Londonskom triju Jospeha Haydna, onako kako ih je autor doživio.
Tekst je napisao Vladimir Arsenić, urednik i kritičar. Projekat “Ekfrastičke teme” se realizuje uz podršku Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, a u saradnji s Udruženjem “Hila” iz Srbije, Umjetničkom galerijom Bosne i Hercegovine i Centrom za edukaciju i kulturu Akademija Čapljina.
Pet varijacija
I
Joseph Haydn Divertimento u C-duru, Hob. IV:1, Londonski trio
Okrepiti se, biti krepak kao kad se ujutru umijete hladnom vodom, onom od koje trnu zubi, pa se pogledate u ogledalo, osveženi i spremni za novi dan. Ili kad se nakon dugog puta, kad su čizme već crkle i progledale, u Zelenoj krčmi založite hladnim pivom i sendvičem sa šunkom. Mora li krčma da bude zelena, ne mora, ali u muzici, koja je iznad svega idealno stanje, sve je zeleno, sveže i jedro. Ako zamislite tu krčmu i ispred nje livadu, jednu klupu, potok, tri stolice, znaćete da ste na pravom mestu. Proleće je. Jutro je bilo prohladno, rosa se dugo zadržala, ali već je rano popodne. Stižete li?
Krepost, odnosno kreposnost, možda nema previše veze sa svežinom, premda kada je čovek krepostan, on mora da bude svež. Nema kreposti bez zdravog tela, iako sama ideja zdravlja nije uvek kreposna. Nekad je u pitanju kontrola, kao što se glasovi u troglasu kontrolišu i nadziru jedan drugog, pazeći da ne ispadnu iz tonaliteta, čuvaju ga se podsećajući da je svežina C-dura zapovest. Ipak, nemojmo danas biti strogi. Danas je dan da se bude krepko krepostan, da se na travi ispred Zelene krčme poigramo, pojurimo, sve dok neko ne upadne u potok i pokvasi se, a ostali legnu na travu držeći se za stomake od smeha.
Iza krčme je senjak, vreža obrasla lozom koja pupi spremna da se ubobiča i primi sunce u sebe, da postane slast i sok kojim ćemo se okrepiti kad livada opusti od glasova. Muzika je to vreme potrebno da se napravi vino, da grožđe sazri i sačeka noge koje će ga veselo gaziti jer muljača još nema, niti velikih prohromskih buradi, sve je drveno i sve nekako sočno miriše. Muzika je vreme pre nego što je došla teška mehanizacija i uništila krepkost i pesmu onih koji su se jurili oko buradi opijeni isparenjima uvrelog grožđa.
Scena je postavljena, možemo li zamisliti ko su ti ljudi? Da li sprovode neki ritual, koliko je uvežbana igra, je li to igra ili se radi o slučajnosti, o padu kocke na jednu od šest strana? Možda neko sedi na ćebencetu na livadi i baca kocku koja uvek pada na tricu. Jer muzika je i kombinatorika, kako ona radi kad je broj elemenata konačan, a broj njihovih kombinacija praktično beskrajan, jer u igri su i dužina, tišina, ponavljanje i sve moguće greške koje niko nikad nije ukalkulisao, osim možda Majlsa Dejvisa, ali on je iz druge priče, možda jednako srećne, možda ne, ne znam.
Možda zapravo to i nisu ljudi, možda to psi sviraju. A možda se radi o nekim bićima koje niko zapravo i nije video. Jer ko zaista može da veruje da su pre nas ovde živeli ljudi. Možda je ovo mesto na sasvim drugoj planeti koju nastanjuju samo razdragani lajavi četvoronošci bez igara sluge i gospodara, odnosa moći, krepkosti i kreposnosti. Muzika je prostor slobode. Ona je kosmički ustrojena, njena pravila su pravila kretanja zvezda i meseca, nebeskih tela koja vise s noćnog neba, a nama je nemoguće da zamislimo da su od nas udaljena milionima kilometara. Nama je nemoguće da zamislimo muziku, a opet ona se pojavi niotkuda, uđe u nas i pokrene procese na koje smo potpuno zaboravili. Plima i oseka kažu dolaze od meseca, a šta ako je mesec tek veliki nebeski žičani instrument koji nama s iskrivljenim pogledima i ograničenim čulima deluje kao pita u okrugloj tepsiji. A zapravo on je kobilica kosmičke violine i neko prevlači gudalom u njegovoj blizini, kosmos treperi, sve je frekvencija, a okeani se povlače u ritmu napred-nazad, plešu u ritmu nebeskog valcera, dva napred, jedan nazad. Dva napred, jedan nazad.
II
Ludwig van Beethoven Preludij i fuga u e-molu, Hess 29
Na livadi polako počinje da pada mrak. Svi su se povukli u svoje bivake. Neka postoje kuće, moguće je da se odista i nalaze tamo, skrivene u sumraku negde iza šume. Ne vidimo ih, ali smemo da ih zamislimo. Mi sve smemo da zamislimo, osim onoga što je nezamislivo poput muzike. Nju možemo da čujemo, čak i kad ne čujemo. Nju možemo da napišemo matematički precizno, a da je nikad nismo čuli. Možemo da sedimo na klupi u mraku sa svećom u ruci i perom, mastionicom i grubim papirom u rukama i da povlačimo neverovatnom brzinom linije i znake na njima. Tačkice i kvačice. Jedna tačka gore, dve dole. Jedna između linija, a dve na liniju. Šta to radiš, usamljeno biće? Ko si ti? Zašto si danas tako uporno? Nije li već prekasno. Loše se vidi. Lahor će ti ugasiti sveću. Pođi na spavanje, idi. I sutra je dan. Još krepkiji i kreposniji od današnjeg. Sunce će ranije izaći. A vidimo i da ti je hladno. Zašto ti je hladno?
Ne čuje nas raspisani žižak. Samo vidimo pokrete pera u mraku osvetljenog tek jednom svećom. Možda nas i čuje, ali ne haje. Zašto je spreman da radi tako dugo u noć? Zašto nas ne posluša? Čuli smo priču ili je priča čula nas, pa je sama rekla kako je žižak danas bivao kažnjen. Bio je u školi u kojoj se pisanje tačkica i kvačica na linijama uči. Na času su čitali taj nama nerazumljivi jezik. Žižak je u sebi čuo muziku zapisanu na papiru i nasmejao se. Veseo je bio, začikivao se s drugim žišcima i zagrcnuo se od smeha dok je njegova strogost profesor, visokog čela i iskolačenih očiju koje vire iza okvira naočara, pisala u svojoj svesci, ubacujući tačkice i kvačice u svoje duge kvrgave linije. Žižak, naravno, ima ime, ali ono nije bitno. Svet je ovo bez imena, možda i bez ljudi, možda su srećna bića psi, a možda tek senke senki nekadašnjih kosmoplovaca ostavljene na ovoj jadnoj planeti za kaznu.
No vratimo se našoj priči. Profesor je podigao glavu i u punom e-molu upitao šta je tu smešno? Da li je e-mol smešan? Žižak je rekao da je sva muzika smešna jer je muzika, nema ni kraj ni početak, ona je svuda oko nas, samo je treba čuti. Nekad je u molu, nekad je u duru, ali to nema veze s tugom i veseljem. Mi smo ti koji čitamo tugu u molu, a sreću u duru. Sreća može da bude i kad se sedi ispred tihe vode, ne mora vazda potok da žubori. „Ma ko se to nama pravi pametan?”, upitao je profesor. „Pravedna kazna za pametnjakovića biće da stvori veselu melodiju u e-molu na zadatu temu fuge. Pa da ga vidimo. Sutra je rok! Ako ne uspe, biće izbačen iz škole, pa nek sam za sebe bude veselo tužan ili tužno veseo. Ahahahahaha!!!!” Profesorov zlobni smeh praćen smehom žiškovih drugova koji su se ulagivali profesoru kao što bi se ulagivali svakoj moći, i u pola noći, odzvanjao je zgradom. Žižak se uplašio, pretrnuo je, prebledeo i pošao u svoj bivak nesmiren. Stvari nisu izgledale dobro. Ipak, žižak ne bi bio žižak da se tek tako predaje. Sedeo je u kući i dumao, ali mu muzika nije dolazila u glavu. Zapravo ona je neprekidno bila tu, ali iz ključalog mora zvukova i melodija nije se izdvajala tema, nije mogao da je razluči zato je došao na livadu. Napet je bio. Ko struna zategnut. Potok je žuborio, stolice su bile prazne, ali ih je bilo tri. Žižak je jasno video torza i ruke, gudala i strune, bljesak lakiranog drveta i onda je začuo prvi ton.
Posle toga je sve bilo lako. Međutim, pala je noć. Otrčao je kući po sveću, upalio je. Lahor se noćas suzdržavao. Vetrovi su pustili žiška da piše do kasno u noć. Sutradan u školi profesor je kipteo od besa, ali ništa nije smeo da kaže. Žižak je seo u klupu, ali nije likovao. Pobedio je, ali je i izgubio. Ostao je sam. Nije mogao da pogleda one koji su ga juče tako olako izdali.
III
Arcangelo Corelli Sonata da Chiesa I u F-duru, Op. 3i
Sonata da Chiesa VII u e-molu, Op. 3
Kažu da iza vreže u kojoj je sunce počelo da ljulja sokove u plodovima grožđa, da ih zagreva i nuna kao što majka ljulja dete na grudima, negde, dakle, tamo iza brega čiji blagi uspon možemo da naslutimo, postoji nešto što se zove bogomolja. Neki su čak otišli toliko daleko da kažu kako je to mesto odakle dolazi muzika. Naime, tamo navodno stanuje neko biće, više biće, u čiju se slavu muzika u kosmosu stvara. Strune koje upravljaju okeanima na ovoj i okolnim planetama, kažu, pripadaju tom biću i ono je, kažu, instrument od kojeg zavisi naša krepkost, a još više naša kreposnost. Ti što kažu nekad deluju tako uverljivo, toliko ubeđuju sve oko sebe da im ovi poveruju, pa odjednom odluče kako je to mesto zapravo dobro, kako se tamo nalazi radost i onda otrče tamo, ostave livadu praznom, zelena krčma opusti, potok prestane da žubori, stolice padnu i noge im se upletu u travu, a na klupu padne tužno lišće i ona posivi. Grožđe se utiša, ni sunce više ne može da ga ugreje. Sokovi utihnu, nastane bonaca na njihovim malim morima.
Jednom kad se tako dogodilo, kad su se svi lepo obukli, i zaleteli preko brda ka bogomolji, nije nam preostalo ništa drugo nego da pođemo za njima. Da i sami petama damo vetra i nečujno, kako umemo, i nevidljivo, kako znamo, zavirimo u to čudo, da se zagledamo kroz durbin bogomolje u nadi da ćemo zaista videti onog koji prevlači gudalo preko kosmičkih struna, premda nam nije bilo jasno kako mi ovako sićušni i jadni možemo da vidimo nešto tako ogromno i veličanstveno. Taman smo postavili sebi to pitanje kad zvanični durbinogledač uzviknu: „Vidim ga. Vidim ga. Eno sprema se. Digao je desnu s gudalom u šaci i prislonio ga na žicu A.” Čuo se kolektivni uzdah „Uuuuuuuh!” Zatim jedan glas iz mase povika: „Kazuj dalje, šta vidiš?” „Mislim da je sad pročistio grlo.” „Aaaaaaah!”, čulo se iz mase. Nedugo zatim neko upita, dovoljno glasno da ga svi čuju. „A što čisti grlo kad neće da peva?” „Ššššššššš”, bio je kolektivni odgovor. „Šta vidiš, šta se dešava?”, upita nekog onaj koji je gospodario durbinom. „Postavio je stalak s notama pred sebe i okrenuo prvu stranu.” „Šta piše?” „Piše… piše… Ček, ne vidim dobro.” Svetina se dizala na prste kao da ona može da ugleda šta piše samo ako se malo uzvisi. „I? Vidi li se šta?”, opet se prolomi sad već prepoznatljiv glas. „Mutno mi je, ne vidim najbolje”, odvrati durbinogledač. „A da manje piješ pre gledanja kroz durbin”, doviknu neko iz mase. „Ćuti više, hoćemo da saznamo šta piše!” Nastade tišina, u bogomolji se nije čuo ni muve zuj. Napetost je rasla. Odjednom, iz ćoška koji je bio u senci, začu se ton violine kojem se pridružio drugi violinski glas, a zatim iz dubine do okupljenih dopre i violončelo. Svirali su melodiju u F-duru, a odmah zatim i drugu u e-molu.
Svi se kao omađijani okrenuše ka njima. Durbinogledač zavapi „Vidim! Vidim!”, ali ga više niko nije čuo. Dve violine i violončelo povedoše povorku iz bogomolje preko brda i dovedoše je do Zelene krčme. Vetar zaćarlija, grožđe povrati boju i uzburkane sokove, potok zažubori, stolice ustadoše iz trave i počeše svoj vals, lišće se vrati na grane i ponovo zazeleni, a klupa dobi stari sjaj lakiranog jasena. I mi se vratismo u udobnost svog pogleda na sliku koja svira.
IV
Aleksandar Borodin Gudački trio u g-molu
Bila je mlada i stidljiva. Bio je mlad, još stidljiviji. Bila je nasmejana i jedra. Bio je naočit i ozbiljan. Pogledala ga je i pružila mu ruke: „Budi moj!” On se nasmejao i uzvratio: „Već jesam”. Livada je cvetala samo za njih, potok žuborio zato što su mu oni tako zapovedali, stolice su plesale, jer su ih njih dvoje molili da tako čine. U krčmi su se kuvala najlepša jela, pušili se lonci od soseva, tresle se zdele od nadeva, krivile se daske stolova pod težinom testa i ruku koje su ga mesile, sve se belelo od brašna, crvenelo od voća, zelenelo od povrća i mirisalo na cimet i vaniliju, kardamon i kurkumu, kumin i klinčiće. Tu se kuvalo, mesilo, peklo, pirjalo, barilo, parilo i na masti i na ulju. Ona je bila presrećna i rumena, on je bio nasmejan, brkat i beo od brašna. Njegova mornarska majica okraćala je oko stomaka, a njena haljina dobila je dva-tri novoušivena nabora, ali bili su srećni.
Spokoju dođe kraj. Zadovoljstvo je, uči nas iskustvo, kratkotrajno. Naišli su loši dani po Zelenu krčmu. Svuda uokolo buktao je rat. Sukob je dugo zaobilazio tri stolice, klupu, potok i livadu, ali ni to nije moglo da traje večno. U kuhinju su umarširali vojnici. Pokupili su potreban provijant, ali, što je najgore i najcrnje, pokupili su i njega. Uzalud ih je ona preklinjala, molila, kumila, oni su bili nemilosrdni. „Svaki je muškarac dobar za rat, a na tvom, vidi, topovskog mesa koliko hoćeš!”, podrugljivo joj je odgovorio kapetan i pod pretnjom odveo njenog dragog sa sobom.
Ništa se o njemu nije čulo danima koji su polako prerasli u mesece, a potom i u godišnja doba. Zelena krčma je žutela pa sivela, proleće kao da nije imalo nameru da se vrati. Sneg je zavejao sve. Hrane jedva da je bilo. Njena haljina se vratila na prvobitne mere, a onda je počela da je sužava. U bočicama i zdelicama začini su tugovali, sušili se. Na teglama sa džemovima i namazima uhvatila se buđ. Ona je tiho ridala prekrivena ćebadima, jer ni drva za ogrev više bilo nije.
O njemu se ništa nije čulo. Kad god bi neko naišao, prošao, zavirio unutra, ona bi se ponadala, podigla glavu, a kad bi se uverila da se radi o neznancu ili neznanki, samo bi još dublje potonula u vuneni očaj. U početku se nadala, navijala da se rat okonča što pre, da se on vrati, a kako je vreme proticalo, počela je da gubi svaku nadu. Retke vesti koje bi do nje stizale nisu bile dobre. Ratu se kraj nije nazirao. Hrane je bilo sve manje, zalihe brašna i ulja su se topile, šećera odavno nije bilo, soli se sećala s nostalgijom. Čak se i krov krčme srušio pod teretom snega.
Došlo je i treće proleće koje je dočekala sama. Ništa nije moglo da joj ublaži tugu. Jednog dana, kad je sunce već počelo jače da greje, naišle su tri neznanke. Najpre su pomislile da je krčma potpuno napuštena, a onda su u ćošku ugledale nju, senku žene kakva je bila – upalih obraza, pogrbljenu, umršene kose. Uplašile su se. Jedna od njih se izvini i reče kako će eto samo malo da se odmore i da nastavljaju put. Sešće na stolice ispred krčme da joj ne smetaju. Ona ih isprati pogledom i utone u svoja snoviđenja. Odjednom začu se violina. Zatim druga. Potom oktavu niže odzvoni i violončelo. Ona pomisli da halucinira, kao što joj se dešavalo tolikim danima i mesecima. Međutim, kad melodija postade prepoznatljiva, njeno srce kao da se mrdnu u grudnom košu. Nije verovala svojim ušima, ali trio je svirao i svirao. Najpre bi prva violina otpočela temu koju bi prihvatala druga s pozivom violončelu da im se pridruži. Razigrani glasovi su se nizali tako da naposletku nije mogla da im odoli. Ustala je, napravila par koraka i provirila u dvorište. Sunce je bilo u zenitu, oko stolica trava je počela da se povija kao da pleše, potok je žuborio veselije, a klupa kao da je povratila svoj sjaj. Skupila je snagu i zakoračila napolje. Grede krova zaškripale su, crepovi su se slagali na svoja mesta u ritmu valsa.
V
Heinrich Ignaz Franz von Biber Harmonia artificioso-ariosa Partia VⅠ u D-duru
Kažu da ima jedan što nije verovao da postoji Zelena krčma. Išao je po svetu i slušao priče o njoj, ali je stalno gunđao da tako nešto nije moguće, da takvo mesto ne postoji. Čak je bio spreman i da se posvađa sa svakim ko bi tvrdio da je krčma stvarna, da su stolice i klupa tamo. Veliko gunđalo bio je taj. Ali onda mu se desilo čudo.
U svojim lutanjima put ga je naneo do jedne bogomolje. Ušao je u nju i zatekao durbinogledača kako čita. „Šta to čitaš?”, upitao je osorno, ne vodeći računa o magičnim rečima kao što su dobar dan, hvala, izvolite i slično. Durbinogledač nije voleo nepristojne osobe, pa reši da uzvrati gostu istom merom: „Šta te briga?”, ali se ubrzo pokaja. On nije bio zloća, nije čak ni voleo svoj posao, ali je morao da ga obavlja kao i njegovi roditelji pre njega, i njihovi roditelji pre njih, jer je u pitanju bio porodični biznis. „Nisam tako mislio”, reče durbinogledač, „to što čitam nije važno. Hteo bih zapravo da vas zamolim za ples.” „Mooooolim?! Kako se samo usuđuješ!?” uzvrati nepristojni posetilac. Međutim, i pre nego što je uspeo da se odupre, bio je uhvaćen za ruku i poveden preko brda u pratnji gudačkog trija.
„Šššššta mi se dešava?”, upitao je. Odgovora, međutim, nije bilo. Muzika se uzdizala oko njega i slikala pejzaž. Najpre su se pojavile konture krčme koja se bojila u zeleno. Ispred nje prostirala se livada, a svaka travka punila se sokom. Na nebu iznad pojavi se sunce, a sa strane zažubori potok. Tri stolice i klupa pojaviše se niotkuda i postaviše se tako da je ispred svake mogao da stane stalak s notama.
„Ovo je magija, upomoć!”, povikao je onaj što nije verovao. Nalazio se upravo na mestu koje je osporavao, zvao ga spisateljskom tlapnjom, mestom koje je stvoreno u jeziku na osnovu nekakve muzike. „Hoću kući!” Vikao je i još: „Pustite me odavde!”. I zaista, po komandi, potok poče da nestaje i uvire u zemlju, livada poče da bledi, kuća da nestaje, sa njom i vreža, stolice, klupa. Ostao je da stoji sam u nigdini. I muzika je prešla u pianissimo.
Najpre se zadovoljno osmehnuo, a zatim se osvrnuo oko sebe. „Gde je sve nestalo?”, pitao se. Polako, u trenutku kada je muzika prešla u espirando, osetio je strah. Uvukao mu se u kosti, postalo mu je hladno. Nigdina je postala preteća. Oblio ga je hladan znoj i studen ga je svog obuzela. Drhtao je. Pokajao se. Pomislio je kako je u odnosu na ovo, Zelena krčma najprijatnije mesto na svetu. I kako mu je ta misao prošla kroz glavu, tako je i muzika postala za nijansu glasnija, a studen manja. Setio se livade, muzika se pojačala, a drhtavica je prestala. Kad su stvari u njegovoj mašti zadobile punoću i snagu, kad je muzika svirala vivace, on se probudi. Ispred njega stajale su tri devojke s instrumentima u rukama: dve violine i jedno violončelo. Aplauz se prolamao salom.
__________________
Projekat “Ekfrastičke teme” se realizuje uz podršku Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, a u saradnji s Udruženjem “Hila” iz Srbije, Umjetničkom galerijom Bosne i Hercegovine i Centrom za edukaciju i kulturu Akademija Čapljina.
Muzička produkcija BHRT sa ponosom predstavlja novi singl sastava BruhUuhu pod nazivom “Možda su i možda ne”. Pjesma i spot ujedno su najava za prvi album koji će uskoro izaći u izdanju MP BHRT. Ovo je prva pjesma koju sastav BruhUuhu objavljuje na našem jeziku.
Pjesma je snimljena u studiju Muzičke produkcije BHRT-a, a za produkciju, miks i mastering zaslužan je Adnan Mušanović.
Video produkciju spota uradio je Eldar Muhić (off stage Records), sa kojim je bend i ranije sarađivao.
BruhUuhu je bosanskohercegovački bend koji u svom stilskom izrazu donosi fuziju rocka, industrijala i electra. Bend je nastao 2018. godine u Zenici, a čine ga Ernad Bihorac (vokal, gitara, electronika), Semir Solo (perkusije i vokal), Duško Kostić (bubnjevi), Ana Milanović (vokal) i Boris Marković (bas).
Muzička produkcija BHRT-a izražava zadovoljstvo još jednom saradnjom sa mladim i perspektivnim muzičarima, čime pokazuje trajnu opredijeljenost ka podršci razvoju domaće muzičke scene.
