Autor: urednik

Muzička akademija Univerziteta u Sarajevu, u saradnji sa Bosanskim kulturnim centrom KS, organizuje koncert kamerne muzike posvećen 150. godišnjici rođenja kompozitora Arnolda Schönberga i Reynalda Hahna, koji će se održati u petak, 16. februara. , 2024. u 19:00 sati u Galeriji BKC-a.

Renomirane umjetnice s bogatom koncertnom karijerom Martina Gojčeta-Silić (mecosopran) i Julia Gubajdullina (klavir), te članovi gudačkog kvarteta SA Sinfonietta : Tamara Arsovski (violina), Alma Dizdar (violina), Aida Deljkić (viola) i ovom prilikom nastupiće Belma Alić (violončelo).

Na repertoaru će biti djela R. Schumanna, J. Brahmsa, H. Duparca, E. Chaussona, R. Hahna, A. Schönberga i F. Poulenca.

Ulaz je besplatan.

Koncert se realizuje uz podršku Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine.

Više informacija: www.mas.unsa.ba.

Udruženje za razvoj muzičke umjetnosti i pedagogije “Strings Attached Sinfonietta” objavljuje prvi ekfrastički tekst nastao u sklopu projekta “Ekfrastičke teme”.

Tekst „Pet varijacija“ nastao je na osnovu kompozicija izvedenih na koncertu gudačkog tria SA Sinfonietta održanog krajem januara u Umjetničkoj galerija Bosne i Hercegovine.

Ekfrastički tekst pokušava da rekreira umjetničke oblike kojima su se bavila muzička djela i da prenese barokne elemente koji su u njima bili dominantni. Tekst to čini sebi svojstvenim izražajnim mogućnostima, najprije narativnošću, a zatim i jezičkim slikama kojima se kroz pet odjeljaka variraju neke od tema započete u Londonskom triju Jospeha Haydna, onako kako ih je autor doživio.

Tekst je napisao Vladimir Arsenić, urednik i kritičar. Projekat “Ekfrastičke teme” se realizuje uz podršku Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, a u saradnji s Udruženjem “Hila” iz Srbije, Umjetničkom galerijom Bosne i Hercegovine i Centrom za edukaciju i kulturu Akademija Čapljina.

Pet varijacija

I

Joseph Haydn Divertimento u C-duru, Hob. IV:1, Londonski trio

Okrepiti se, biti krepak kao kad se ujutru umijete hladnom vodom, onom od koje trnu zubi, pa se pogledate u ogledalo, osveženi i spremni za novi dan. Ili kad se nakon dugog puta, kad su čizme već crkle i progledale, u Zelenoj krčmi založite hladnim pivom i sendvičem sa šunkom. Mora li krčma da bude zelena, ne mora, ali u muzici, koja je iznad svega idealno stanje, sve je zeleno, sveže i jedro. Ako zamislite tu krčmu i ispred nje livadu, jednu klupu, potok, tri stolice, znaćete da ste na pravom mestu. Proleće je. Jutro je bilo prohladno, rosa se dugo zadržala, ali već je rano popodne. Stižete li?

Krepost, odnosno kreposnost, možda nema previše veze sa svežinom, premda kada je čovek krepostan, on mora da bude svež. Nema kreposti bez zdravog tela, iako sama ideja zdravlja nije uvek kreposna. Nekad je u pitanju kontrola, kao što se glasovi u troglasu kontrolišu i nadziru jedan drugog, pazeći da ne ispadnu iz tonaliteta, čuvaju ga se podsećajući da je svežina C-dura zapovest. Ipak, nemojmo danas biti strogi. Danas je dan da se bude krepko krepostan, da se na travi ispred Zelene krčme poigramo, pojurimo, sve dok neko ne upadne u potok i pokvasi se, a ostali legnu na travu držeći se za stomake od smeha.

Iza krčme je senjak, vreža obrasla lozom koja pupi spremna da se ubobiča i primi sunce u sebe, da postane slast i sok kojim ćemo se okrepiti kad livada opusti od glasova. Muzika je to vreme potrebno da se napravi vino, da grožđe sazri i sačeka noge koje će ga veselo gaziti jer muljača još nema, niti velikih prohromskih buradi, sve je drveno i sve nekako sočno miriše. Muzika je vreme pre nego što je došla teška mehanizacija i uništila krepkost i pesmu onih koji su se jurili oko buradi opijeni isparenjima uvrelog grožđa.

Scena je postavljena, možemo li zamisliti ko su ti ljudi? Da li sprovode neki ritual, koliko je uvežbana igra, je li to igra ili se radi o slučajnosti, o padu kocke na jednu od šest strana? Možda neko sedi na ćebencetu na livadi i baca kocku koja uvek pada na tricu. Jer muzika je i kombinatorika, kako ona radi kad je broj elemenata konačan, a broj njihovih kombinacija praktično beskrajan, jer u igri su i dužina, tišina, ponavljanje i sve moguće greške koje niko nikad nije ukalkulisao, osim možda Majlsa Dejvisa, ali on je iz druge priče, možda jednako srećne, možda ne, ne znam.

Možda zapravo to i nisu ljudi, možda to psi sviraju. A možda se radi o nekim bićima koje niko zapravo i nije video. Jer ko zaista može da veruje da su pre nas ovde živeli ljudi. Možda je ovo mesto na sasvim drugoj planeti koju nastanjuju samo razdragani lajavi četvoronošci bez igara sluge i gospodara, odnosa moći, krepkosti i kreposnosti. Muzika je prostor slobode. Ona je kosmički ustrojena, njena pravila su pravila kretanja zvezda i meseca, nebeskih tela koja vise s noćnog neba, a nama je nemoguće da zamislimo da su od nas udaljena milionima kilometara. Nama je nemoguće da zamislimo muziku, a opet ona se pojavi niotkuda, uđe u nas i pokrene procese na koje smo potpuno zaboravili. Plima i oseka kažu dolaze od meseca, a šta ako je mesec tek veliki nebeski žičani instrument koji nama s iskrivljenim pogledima i ograničenim čulima deluje kao pita u okrugloj tepsiji. A zapravo on je kobilica kosmičke violine i neko prevlači gudalom u njegovoj blizini, kosmos treperi, sve je frekvencija, a okeani se povlače u ritmu napred-nazad, plešu u ritmu nebeskog valcera, dva napred, jedan nazad. Dva napred, jedan nazad.

II

Ludwig van Beethoven Preludij i fuga u e-molu, Hess 29

Na livadi polako počinje da pada mrak. Svi su se povukli u svoje bivake. Neka postoje kuće, moguće je da se odista i nalaze tamo, skrivene u sumraku negde iza šume. Ne vidimo ih, ali smemo da ih zamislimo. Mi sve smemo da zamislimo, osim onoga što je nezamislivo poput muzike. Nju možemo da čujemo, čak i kad ne čujemo. Nju možemo da napišemo matematički precizno, a da je nikad nismo čuli. Možemo da sedimo na klupi u mraku sa svećom u ruci i perom, mastionicom i grubim papirom u rukama i da povlačimo neverovatnom brzinom linije i znake na njima. Tačkice i kvačice. Jedna tačka gore, dve dole. Jedna između linija, a dve na liniju. Šta to radiš, usamljeno biće? Ko si ti? Zašto si danas tako uporno? Nije li već prekasno. Loše se vidi. Lahor će ti ugasiti sveću. Pođi na spavanje, idi. I sutra je dan. Još krepkiji i kreposniji od današnjeg. Sunce će ranije izaći. A vidimo i da ti je hladno. Zašto ti je hladno?

Ne čuje nas raspisani žižak. Samo vidimo pokrete pera u mraku osvetljenog tek jednom svećom. Možda nas i čuje, ali ne haje. Zašto je spreman da radi tako dugo u noć? Zašto nas ne posluša? Čuli smo priču ili je priča čula nas, pa je sama rekla kako je žižak danas bivao kažnjen. Bio je u školi u kojoj se pisanje tačkica i kvačica na linijama uči. Na času su čitali taj nama nerazumljivi jezik. Žižak je u sebi čuo muziku zapisanu na papiru i nasmejao se. Veseo je bio, začikivao se s drugim žišcima i zagrcnuo se od smeha dok je njegova strogost profesor, visokog čela i iskolačenih očiju koje vire iza okvira naočara, pisala u svojoj svesci, ubacujući tačkice i kvačice u svoje duge kvrgave linije. Žižak, naravno, ima ime, ali ono nije bitno. Svet je ovo bez imena, možda i bez ljudi, možda su srećna bića psi, a možda tek senke senki nekadašnjih kosmoplovaca ostavljene na ovoj jadnoj planeti za kaznu.

No vratimo se našoj priči. Profesor je podigao glavu i u punom e-molu upitao šta je tu smešno? Da li je e-mol smešan? Žižak je rekao da je sva muzika smešna jer je muzika, nema ni kraj ni početak, ona je svuda oko nas, samo je treba čuti. Nekad je u molu, nekad je u duru, ali to nema veze s tugom i veseljem. Mi smo ti koji čitamo tugu u molu, a sreću u duru. Sreća može da bude i kad se sedi ispred tihe vode, ne mora vazda potok da žubori. „Ma ko se to nama pravi pametan?”, upitao je profesor. „Pravedna kazna za pametnjakovića biće da stvori veselu melodiju u e-molu na zadatu temu fuge. Pa da ga vidimo. Sutra je rok! Ako ne uspe, biće izbačen iz škole, pa nek sam za sebe bude veselo tužan ili tužno veseo. Ahahahahaha!!!!” Profesorov zlobni smeh praćen smehom žiškovih drugova koji su se ulagivali profesoru kao što bi se ulagivali svakoj moći, i u pola noći, odzvanjao je zgradom. Žižak se uplašio, pretrnuo je, prebledeo i pošao u svoj bivak nesmiren. Stvari nisu izgledale dobro. Ipak, žižak ne bi bio žižak da se tek tako predaje. Sedeo je u kući i dumao, ali mu muzika nije dolazila u glavu. Zapravo ona je neprekidno bila tu, ali iz ključalog mora zvukova i melodija nije se izdvajala tema, nije mogao da je razluči zato je došao na livadu. Napet je bio. Ko struna zategnut. Potok je žuborio, stolice su bile prazne, ali ih je bilo tri. Žižak je jasno video torza i ruke, gudala i strune, bljesak lakiranog drveta i onda je začuo prvi ton.

Posle toga je sve bilo lako. Međutim, pala je noć. Otrčao je kući po sveću, upalio je. Lahor se noćas suzdržavao. Vetrovi su pustili žiška da piše do kasno u noć. Sutradan u školi profesor je kipteo od besa, ali ništa nije smeo da kaže. Žižak je seo u klupu, ali nije likovao. Pobedio je, ali je i izgubio. Ostao je sam. Nije mogao da pogleda one koji su ga juče tako olako izdali.

III

Arcangelo Corelli  Sonata da Chiesa I u F-duru,  Op. 3i

 Sonata da Chiesa VII u e-molu, Op. 3

Kažu da iza vreže u kojoj je sunce počelo da ljulja sokove u plodovima grožđa, da ih zagreva i nuna kao što majka ljulja dete na grudima, negde, dakle, tamo iza brega čiji blagi uspon možemo da naslutimo, postoji nešto što se zove bogomolja. Neki su čak otišli toliko daleko da kažu kako je to mesto odakle dolazi muzika. Naime, tamo navodno stanuje neko biće, više biće, u čiju se slavu muzika u kosmosu stvara. Strune koje upravljaju okeanima na ovoj i okolnim planetama, kažu, pripadaju tom biću i ono je, kažu, instrument od kojeg zavisi naša krepkost, a još više naša kreposnost. Ti što kažu nekad deluju tako uverljivo, toliko ubeđuju sve oko sebe da im ovi poveruju, pa odjednom odluče kako je to mesto zapravo dobro, kako se tamo nalazi radost i onda otrče tamo, ostave livadu praznom, zelena krčma opusti, potok prestane da žubori, stolice padnu i noge im se upletu u travu, a na klupu padne tužno lišće i ona posivi. Grožđe se utiša, ni sunce više ne može da ga ugreje. Sokovi utihnu, nastane bonaca na njihovim malim morima.

Jednom kad se tako dogodilo, kad su se svi lepo obukli, i zaleteli preko brda ka bogomolji, nije nam preostalo ništa drugo nego da pođemo za njima. Da i sami petama damo vetra i nečujno, kako umemo, i nevidljivo, kako znamo, zavirimo u to čudo, da se zagledamo kroz durbin bogomolje u nadi da ćemo zaista videti onog koji prevlači gudalo preko kosmičkih struna, premda nam nije bilo jasno kako mi ovako sićušni i jadni možemo da vidimo nešto tako ogromno i veličanstveno. Taman smo postavili sebi to pitanje kad zvanični durbinogledač uzviknu: „Vidim ga. Vidim ga. Eno sprema se. Digao je desnu s gudalom u šaci i prislonio ga na žicu A.” Čuo se kolektivni uzdah „Uuuuuuuh!” Zatim jedan glas iz mase povika: „Kazuj dalje, šta vidiš?” „Mislim da je sad pročistio grlo.” „Aaaaaaah!”, čulo se iz mase. Nedugo zatim neko upita, dovoljno glasno da ga svi čuju. „A što čisti grlo kad neće da peva?” „Ššššššššš”, bio je kolektivni odgovor. „Šta vidiš, šta se dešava?”, upita nekog onaj koji je gospodario durbinom. „Postavio je stalak s notama pred sebe i okrenuo prvu stranu.” „Šta piše?” „Piše… piše… Ček, ne vidim dobro.” Svetina se dizala na prste kao da ona može da ugleda šta piše samo ako se malo uzvisi. „I? Vidi li se šta?”, opet se prolomi sad već prepoznatljiv glas. „Mutno mi je, ne vidim najbolje”, odvrati durbinogledač. „A da manje piješ pre gledanja kroz durbin”, doviknu neko iz mase. „Ćuti više, hoćemo da saznamo šta piše!” Nastade tišina, u bogomolji se nije čuo ni muve zuj. Napetost je rasla. Odjednom, iz ćoška koji je bio u senci, začu se ton violine kojem se pridružio drugi violinski glas, a zatim iz dubine do okupljenih dopre i violončelo. Svirali su melodiju u F-duru, a odmah zatim i drugu u e-molu.

Svi se kao omađijani okrenuše ka njima. Durbinogledač zavapi „Vidim! Vidim!”, ali ga više niko nije čuo. Dve violine i violončelo povedoše povorku iz bogomolje preko brda i dovedoše je do Zelene krčme. Vetar zaćarlija, grožđe povrati boju i uzburkane sokove, potok zažubori, stolice ustadoše iz trave i počeše svoj vals, lišće se vrati na grane i ponovo zazeleni, a klupa dobi stari sjaj lakiranog jasena. I mi se vratismo u udobnost svog pogleda na sliku koja svira.

IV

Aleksandar Borodin Gudački trio u g-molu

Bila je mlada i stidljiva. Bio je mlad, još stidljiviji. Bila je nasmejana i jedra. Bio je naočit i ozbiljan. Pogledala ga je i pružila mu ruke: „Budi moj!” On se nasmejao i uzvratio: „Već jesam”. Livada je cvetala samo za njih, potok žuborio zato što su mu oni tako zapovedali, stolice su plesale, jer su ih njih dvoje molili da tako čine. U krčmi su se kuvala najlepša jela, pušili se lonci od soseva, tresle se zdele od nadeva, krivile se daske stolova pod težinom testa i ruku koje su ga mesile, sve se belelo od brašna, crvenelo od voća, zelenelo od povrća i mirisalo na cimet i vaniliju, kardamon i kurkumu, kumin i klinčiće. Tu se kuvalo, mesilo, peklo, pirjalo, barilo, parilo i na masti i na ulju. Ona je bila presrećna i rumena, on je bio nasmejan, brkat i beo od brašna. Njegova mornarska majica okraćala je oko stomaka, a njena haljina dobila je dva-tri novoušivena nabora, ali bili su srećni.

Spokoju dođe kraj. Zadovoljstvo je, uči nas iskustvo, kratkotrajno. Naišli su loši dani po Zelenu krčmu. Svuda uokolo buktao je rat. Sukob je dugo zaobilazio tri stolice, klupu, potok i livadu, ali ni to nije moglo da traje večno. U kuhinju su umarširali vojnici. Pokupili su potreban provijant, ali, što je najgore i najcrnje, pokupili su i njega. Uzalud ih je ona preklinjala, molila, kumila, oni su bili nemilosrdni. „Svaki je muškarac dobar za rat, a na tvom, vidi, topovskog mesa koliko hoćeš!”, podrugljivo joj je odgovorio kapetan i pod pretnjom odveo njenog dragog sa sobom.

Ništa se o njemu nije čulo danima koji su polako prerasli u mesece, a potom i u godišnja doba. Zelena krčma je žutela pa sivela, proleće kao da nije imalo nameru da se vrati. Sneg je zavejao sve. Hrane jedva da je bilo. Njena haljina se vratila na prvobitne mere, a onda je počela da je sužava. U bočicama i zdelicama začini su tugovali, sušili se. Na teglama sa džemovima i namazima uhvatila se buđ. Ona je tiho ridala prekrivena ćebadima, jer ni drva za ogrev više bilo nije.

O njemu se ništa nije čulo. Kad god bi neko naišao, prošao, zavirio unutra, ona bi se ponadala, podigla glavu, a kad bi se uverila da se radi o neznancu ili neznanki, samo bi još dublje potonula u vuneni očaj. U početku se nadala, navijala da se rat okonča što pre, da se on vrati, a kako je vreme proticalo, počela je da gubi svaku nadu. Retke vesti koje bi do nje stizale nisu bile dobre. Ratu se kraj nije nazirao. Hrane je bilo sve manje, zalihe brašna i ulja su se topile, šećera odavno nije bilo, soli se sećala s nostalgijom. Čak se i krov krčme srušio pod teretom snega.

Došlo je i treće proleće koje je dočekala sama. Ništa nije moglo da joj ublaži tugu. Jednog dana, kad je sunce već počelo jače da greje, naišle su tri neznanke. Najpre su pomislile da je krčma potpuno napuštena, a onda su u ćošku ugledale nju, senku žene kakva je bila – upalih obraza, pogrbljenu, umršene kose. Uplašile su se. Jedna od njih se izvini i reče kako će eto samo malo da se odmore i da nastavljaju put. Sešće na stolice ispred krčme da joj ne smetaju. Ona ih isprati pogledom i utone u svoja snoviđenja. Odjednom začu se violina. Zatim druga. Potom oktavu niže odzvoni i violončelo. Ona pomisli da halucinira, kao što joj se dešavalo tolikim danima i mesecima. Međutim, kad melodija postade prepoznatljiva, njeno srce kao da se mrdnu u grudnom košu. Nije verovala svojim ušima, ali trio je svirao i svirao. Najpre bi prva violina otpočela temu koju bi prihvatala druga s pozivom violončelu da im se pridruži. Razigrani glasovi su se nizali tako da naposletku nije mogla da im odoli. Ustala je, napravila par koraka i provirila u dvorište. Sunce je bilo u zenitu, oko stolica trava je počela da se povija kao da pleše, potok je žuborio veselije, a klupa kao da je povratila svoj sjaj. Skupila je snagu i zakoračila napolje. Grede krova zaškripale su, crepovi su se slagali na svoja mesta u ritmu valsa.

V

Heinrich Ignaz Franz von Biber Harmonia artificioso-ariosa Partia VⅠ u D-duru

Kažu da ima jedan što nije verovao da postoji Zelena krčma. Išao je po svetu i slušao priče o njoj, ali je stalno gunđao da tako nešto nije moguće, da takvo mesto ne postoji. Čak je bio spreman i da se posvađa sa svakim ko bi tvrdio da je krčma stvarna, da su stolice i klupa tamo. Veliko gunđalo bio je taj. Ali onda mu se desilo čudo.

U svojim lutanjima put ga je naneo do jedne bogomolje. Ušao je u nju i zatekao durbinogledača kako čita. „Šta to čitaš?”, upitao je osorno, ne vodeći računa o magičnim rečima kao što su dobar dan, hvala, izvolite i slično. Durbinogledač nije voleo nepristojne osobe, pa reši da uzvrati gostu istom merom: „Šta te briga?”, ali se ubrzo pokaja. On nije bio zloća, nije čak ni voleo svoj posao, ali je morao da ga obavlja kao i njegovi roditelji pre njega, i njihovi roditelji pre njih, jer je u pitanju bio porodični biznis. „Nisam tako mislio”, reče durbinogledač, „to što čitam nije važno. Hteo bih zapravo da vas zamolim za ples.” „Mooooolim?! Kako se samo usuđuješ!?” uzvrati nepristojni posetilac. Međutim, i pre nego što je uspeo da se odupre, bio je uhvaćen za ruku i poveden preko brda u pratnji gudačkog trija.

„Šššššta mi se dešava?”, upitao je. Odgovora, međutim, nije bilo. Muzika se uzdizala oko njega i slikala pejzaž. Najpre su se pojavile konture krčme koja se bojila u zeleno. Ispred nje prostirala se livada, a svaka travka punila se sokom. Na nebu iznad pojavi se sunce, a sa strane zažubori potok. Tri stolice i klupa pojaviše se niotkuda i postaviše se tako da je ispred svake mogao da stane stalak s notama.

„Ovo je magija, upomoć!”, povikao je onaj što nije verovao. Nalazio se upravo na mestu koje je osporavao, zvao ga spisateljskom tlapnjom, mestom koje je stvoreno u jeziku na osnovu nekakve muzike. „Hoću kući!” Vikao je i još: „Pustite me odavde!”. I zaista, po komandi, potok poče da nestaje i uvire u zemlju, livada poče da bledi, kuća da nestaje, sa njom i vreža, stolice, klupa. Ostao je da stoji sam u nigdini. I muzika je prešla u pianissimo.

Najpre se zadovoljno osmehnuo, a zatim se osvrnuo oko sebe. „Gde je sve nestalo?”, pitao se. Polako, u trenutku kada je muzika prešla u espirando, osetio je strah. Uvukao mu se u kosti, postalo mu je hladno. Nigdina je postala preteća. Oblio ga je hladan znoj i studen ga je svog obuzela. Drhtao je. Pokajao se. Pomislio je kako je u odnosu na ovo, Zelena krčma najprijatnije mesto na svetu. I kako mu je ta misao prošla kroz glavu, tako je i muzika postala za nijansu glasnija, a studen manja. Setio se livade, muzika se pojačala, a drhtavica je prestala. Kad su stvari u njegovoj mašti zadobile punoću i snagu, kad je muzika svirala vivace, on se probudi. Ispred njega stajale su tri devojke s instrumentima u rukama: dve violine i jedno violončelo. Aplauz se prolamao salom.

__________________

Projekat “Ekfrastičke teme” se realizuje uz podršku Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, a u saradnji s Udruženjem “Hila” iz Srbije, Umjetničkom galerijom Bosne i Hercegovine i Centrom za edukaciju i kulturu Akademija Čapljina.

Muzička produkcija BHRT sa ponosom predstavlja novi singl sastava BruhUuhu pod nazivom “Možda su i možda ne”. Pjesma i spot ujedno su najava za prvi album koji će uskoro izaći u izdanju MP BHRT. Ovo je prva pjesma koju sastav BruhUuhu objavljuje na našem jeziku. 

Pjesma je snimljena u studiju Muzičke produkcije BHRT-a, a za produkciju, miks i mastering zaslužan je Adnan Mušanović. 

Video produkciju spota uradio je Eldar Muhić (off stage Records), sa kojim je bend i ranije sarađivao.

BruhUuhu je bosanskohercegovački bend koji u svom stilskom izrazu donosi fuziju rocka, industrijala i electra. Bend je nastao 2018. godine u Zenici, a čine ga Ernad Bihorac (vokal, gitara, electronika), Semir Solo (perkusije i vokal), Duško Kostić (bubnjevi), Ana Milanović (vokal) i Boris Marković (bas). 

Muzička produkcija BHRT-a izražava zadovoljstvo još jednom saradnjom sa mladim i perspektivnim muzičarima, čime pokazuje trajnu opredijeljenost ka podršci razvoju domaće muzičke scene.

Otvaranje izložbe skulptura i slika Aleksandre Kokotović, VID’ MU GLAVE: UDUBLJIVANJE U SLOŽENOST LJUDSKOG ŽIVOTA u srijedu 07. februara 2024. u 19 sati u Umjetničkoj galeriji Bosne i Hercegovine.

Ova eklektična izložba služi kao dirljiva refleksija o zamršenosti ljudskog postojanja i našem dubokom odnosu sa prirodnim svijetom. Metalne skulpture nekonvencionalnih ljudskih glava simbolizuju višestruku prirodu naše svijesti, pri čemu svaka glava predstavlja jedinstveni aspekt ljudskog iskustva. Slike na platnu, lanu i juti sa svojim kompleksnim prikazom glava, pružaju vizuelno istraživanje zamršene tapiserije misli, emocija i identiteta koji nas definišu.

Nasuprot tome, apstraktne skulpture metalnog drveća uvode apstraktnu perspektivu, izazivajući gledaoce da razmišljaju o suštini samog života. Oni evociraju ideju da, kao što drveće stoji kao nijemi svijedok protoka vremena, naša ljudska iskustva su protkana širim ritmovima prirode.

Spajanjem ovih naizgled različitih elemenata, izložba nas podstiče da razmislimo o dubokim vezama između naših unutrašnjih svijetova i šireg univerzuma. Poziva gledaoce da krenu na putovanje samootkrivanja i ekološke svijesti, na kraju podvlačeći duboko ukorenjenu harmoniju između čovječanstva i prirodnog carstva.

BIOGRAFIJA

Aleksandra Kokotović je rođena u Sarajevu.

Diplomirala je na Accademia del Lusso. Član je ULUS-a i ULUBIH-a.   

Priredila je 48. samostalnih izložbi i učestvovala na 90 kolektivnih izložbi po Sjedinjenim Američkim Državama, Poljskoj, Engeskoj, Libanu, Egiptu, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Jordanu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Albaniji, Litvaniji, Bugarskoj, Bangladešu, Sjevernoj Makedoniji, Maldivima…              

Predstavljala je Bosnu i Hercegovinu na velikoj međunarodnoj izložbi “Each for Equal – Art Connects Women”, u Dubaiju, od 3. – 31. marta 2020. godine, na kojoj je učestvovalo 100 umjetnica iz 100 različitih zemalja svijeta.    

Izabrana je od strane JAA, Jacksonville Aviation Arts and Culture Program, da samostalno izlaže na internacionalnom aerodromu u Džeksonvilu, na Floridi (koji je CNN izabrao za najbolji aerodrom u USA zbog umjetnosti), u sklopu Haskell galerije, u saradnji sa Muzejom moderne umjetnosti Jacksonville, od aprila do oktobra prošle 2022. godine.

Aleksandrini radovi dio su privatnih i javnih kolekcija širom svijeta.

Živi i radi na Floridi, u Beogradu i Londonu.

www.alexakoko.com

http://www.aleksandrakokotovic.art

Osvrt na roman Knjiga oblika i praznine Ruth Ozeki

PIŠE: Petra Amalia Bachmann

Četvrti roman kanadsko-američke autorice Ruth Ozeki naslova Knjiga oblika i praznine bez ikakvoga pretjeranog uljepšavanja i bez oklijevanja govori o odrastanju, tuzi, nemoći, mentalnim izazovima i društvenome padu, čime privlači čitatelje svih uzrasta, stvarajući književno iskustvo koje nadilazi generacijske granice.

Što biste rekli da vam se iznenada obrati tenisica? Ili pak staklena kugla? Upravo se s time suočava trinaestogodišnji Benny Oh nakon nenadane smrti oca. Svakodnevni predmeti iz njegove okoline odjednom zveče, brbljaju, žale se. Dok neki samo traže pažnju i suosjećanje, drugi ga čak dovode u nevolje. Na početku romana u retrospektivi saznajemo vrlo toplu priču o Bennyjevoj nekoć vrlo sretnoj obitelji, obitelji koja se pretvorila samo u sjećanje. Protagonista prate i opsjedaju riječi i zvukovi, a majka Annabelle, pak, u svojoj tuzi postaje sakupljačica te sebe i sina uzaludno pokušava utješiti bespotrebnim kupovinama. Ona se ne može odreći stvari, dok Benny ne može utihnuti glasove. Na koncu njihova prljava kuća završi pretrpana smećem i stvarima i protagonist se nađe na psihijatrijskome odjelu gdje mu se jedna za drugom lijepe razne dijagnoze te mijenjaju popratne terapije.

Četvrti roman kanadsko-američke autorice Ruth Ozeki naslova Knjiga oblika i praznine bez ikakvoga pretjeranog uljepšavanja i bez oklijevanja govori o odrastanju, tuzi, nemoći, mentalnim izazovima i društvenome padu, čime privlači čitatelje svih uzrasta, stvarajući književno iskustvo koje nadilazi generacijske granice. U ovome romanu sve posjeduje svoj jezik, sve je sačinjeno od riječi koje pišu Bennyjevu knjigu života.

Roman je prožet humorom i dosjetljivosti, jezično-glazbenim poigravanjima s apsurdom, ali i optimizmom te suptilnim parodijama, a upravo je glavna karakteristika ovoga romana višeglasje. Tako nam se, usred šarolikog kolaža koji tvori ovaj roman, ponekad javlja Benny u prvome licu, a ponekad s nama razgovara i sama knjiga koja ima itekako izraženu ćud. S Bennyjem razgovaraju i druge knjige, ne samo ova koju držimo u rukama. On se najbolje osjeća u knjižnici u kojoj vrijeme provodi čitajući Borgesa i družeći se s marginalcima. Očara ga mlada beskućnica Alef koja obožava Waltera Benjamina i posvuda sa sobom nosi nebinarnog tvora po imenu PAZ. Uz nju, zbliži se i sa Slavojem Bocarom, starim pijancem u invalidskim kolicima koji tvrdi da je slavni slovenski pjesnik i provodnik istine o stvarima. Roman kao da briše granice između stvarnosti i mašte, osobito kada su u pitanju vrlo osebujni likovi. Doima se da likovi u romanu plove svijetom izgrađenom na idejama dok zajedno doživljavaju pomalo nestvarne avanture. Voze se kombijem gradom, istražuju prostorije u knjižnici, traže materijal za čitanje i papire za pisanje vlastitih priča. Benny se u tim zajedničkim trenutcima skriva od onoga stvarnijeg svijeta i vlastitih glasova. Djevojka Alef protagonistu ovoga romana pokazuje svijet u kojemu ima mjesta i za ranjivost i za neobičnosti, a pitanja poput što je stvarno i što je normalno provlače se svakim retkom ovoga romana. Naposlijetku, što je, u njegovome životu kako je ovdje predstavljen, uopće stvarno? Je li i cijela njegova krhka zavjera protiv stvarnosti uopće stvarna? Za autoricu Ruth Ozeki, zen budistkinju, možda je odgovor da jedino prolaznost može biti stalna.

Muzej ratnog djetinjstva (MRD) raspisuje konkurs za stipendiju “Lejla Hairlahović-Hušić” koja se dodjeljuje jednom godišnje kandidatkinji ili kandidatu u spomen na prerano preminulu istraživačicu MRD-a. Inspirisani Lejlinim uvjerenjem da je obrazovanje temelj društva, stipendiju smo
osnovali s ciljem podrške istraživačicama i istraživačima.
Stipendiju dodjeljujemo u saradnji sa Fondacijom “Lejla Hairlahović-Hušić”.
Vrijednost stipendije za 2024. godinu iznosi 3.000,00 KM i dodjeljuje se jednokratno.
Na konkurs se mogu prijaviti doktorantice i doktoranti državljani Bosne i Hercegovine ili strani državljani koji istražuju na prostoru Bosne i Hercegovine, a koji rade istraživanja iz oblasti antropologije, arheologije, psihologije, pedagogije, historije, sociologije, lingvistike, književnosti, filozofije, historije umjetnosti, prava, politologije i žurnalistike.
Ugovorom će biti precizirano dostavljanje dokaza o realizovanom istraživanju. Utrošak sredstava dodijeljene stipendije neće biti potrebno pravdati.
Odluku o dodjeli stipendije donosi stručni žiri koji imenuje Muzej ratnog djetinjstva.
Svoju prijavu sa naznakom “Prijava za stipendiju Lejla Hairlahović-Hušić” pošaljite do 16. februara

2024. na info@warchildhood.org.
      Uz vlastite kontakt podatke, potrebno je priložiti sljedeće:
       Kratki sažetak/prijedlog istraživačkog projekta za koji biste kao poticaj iskoristili stipendiju
      (do 3.000 znakova);
       Profesionalnu biografiju;
       Jednu akademsku preporuku.
      Stipendija će biti dodijeljena do kraja februara 2024. godine kada će biti objavljeno ime dobitnice
      ili dobitnika.
      Za sve upite možete nam se obratiti na info@warchildhood.org do 12. februara 2024. godine.

Lejla Hairlahović-Hušić je rođena 1983. godine u Cazinu. Diplomirala je engleski jezik na Filozofskom fakultetu u Tuzli i dobitnica je Srebrene i Bronzane plakete Sveučilišta u Tuzli.

Postdiplomski studij završila je u Sarajevu u Centru za interdisciplinarne studije, a doktorske studije završava na Odsjeku za etnologiju i kulturnu antropologiju Sveučilišta u Zagrebu.

Bila je članica Hrvatskog etnološkog društva, istraživačica u Muzeju ratnog djetinjstva i Memorijalnog centra Srebrenica, profesorica engleskog jezika, te saradnica mnogih novinskih agencija.

Radila je u obrazovanju i za obrazovanje koje je bilo njena najveća ljubav.

Prije tačno 40 godina, Sarajevo, a sa njim i cijeli region, bilo je centar sportskog svijeta. Te daleke 1984. godine u ovom gradu su održane Zimske Olimpijske igre. U čast ovog velikog jubileja, organizacija EXIT, zajedno sa sarajevskom organizacijom Garden of Dreams, sa zadovoljstvom predstavlja najnoviji dodatak svojoj festivalskoj porodici – Unity84 Festival!

Postavljen 2. i 3. marta, festival će preko dana biti održan na olimpijskoj planini Bjelašnici, dok centralni događaj u subotu, 2. marta u Domu Mladih predvode svjetske zvijezde elektronske muzike Hot Since 82 i Lee Burridge.

Kao jedan od simbola zajedništva nastupit će i vodeći sarajevski dvojac After Affair, vunderkind srbijanske i regionalne scene Lanna, kao i brojni DJ-evi iz Sarajeva, Banja Luke i Mostara.

Kao i dosadašnji poduhvati Exitove festivalske porodice, i najnoviji događaj biće proslava jedinstva, raznolikosti i vječnog duha muzike. Tim povodom, Dušan Kovačević, osnivač i direktor EXIT festivalske grupacije, izjavio je sljedeće: „Exitovi događaji sa sobom uvek nose ideju zajedništva i ne postoji bolje mesto da pošaljemo poruku mira i jedinstva nego upravo iz srca regiona tokom ovog značajnog jubileja, i to u trenutku kada je ono svetu potrebno više nego ikad. Smatram da Unity84 u Sarajevu okruženom olimpijskim planinama, kroz partnerstvo Exita i Garden Of Dreams, ima jedinstven potencijal da postane globalno prepoznatljiv zimski muzički festival”.

Kao jedan od rijetkih velikih evropskih gradova koji na pola sata od samog srca grada ima poznata i dobro uređena skijališta, Sarajevo pruža bezbroj mogućnosti za jedinstvenu kombinaciju sportskih i muzičkih dešavanja. Povodom novog festivala oglasio se i Renad Čelik, suosnivač Garden of Dreams, koji je rekao: „Od samog početka, jedan od ciljeva Garden of Dreams organizacije je bilo unapređenje bosanskohercegovačke scene, te smo sa tom idejom već nekoliko puta ostvarili uspješnu saradnju sa Exitom i stavili Sarajevo i Bosnu i Hercegovinu na svjetsku mapu događaja. Sa ovim festivalom ćemo dodatno istaći prirodni potencijal i osnažiti turističko-ekonomski sektor, kako grada Sarajeva, tako i države, a ujedno i zvanično postati dio EXIT zajednice”.

Prije 40 godina Sarajevo je, kroz Zimske Olimpijske igre, bilo simbol za zajedništvo, pozitivnu energiju, druženje i fair-play takmičenje. Unity84 Festival biće prilika da se ponovo oživi taj duh i da se, kroz muziku, ali i brojne prateće događaje, oda počast bogatoj istoriji i značenju ovog jubileja za cijeli Balkan. 

Baš kao što su Exitovi prethodni festivali spajali muziku, kulturu i društveni aktivizam, Unity84 je spreman da izgradi svoj jedinstveni identitet. Festival će biti svojevrsna  raskrsnica za ljude različitog porijekla, koji će se simbolično okupiti na Bjelašnici i u Domu mladih kako bi učestvovali u zajedničkom iskustvu koje prevazilazi granice.

Sjajno zimsko festivalsko iskustvo obećava i odličan muzički program. Tako će na festivalu, preko dana 2. i 3. marta, u jedinstvenom okruženju prelijepe Bjelašnice, dobra muzika biti odlično zagrijavanje za Dom mladih. Tu će, kao sjajna lokalna DJ podrška, nastupiti Adnoir, Andrej Jelić, Calkins, Coem, Davor B, Eela, Fedja Knajdl, Jassa, Nebs Jack, Nemesia.

Na centralni događaj u subotu, 2. marta u Dom Mladih stižu Hot Since 82, legendarni Lee Burridge, poznatiDJ duo After Affair i mlada i talentovana Lanna.

Hot Since 82 poznat je kao miljenik publike na ovim prostorima.Ovaj dobitnik prestižne DJ nagrade u kategoriji „Najbolji tech house DJ” višestruko je nominovan za različita priznanja u sferi elektronske muzike. Njegovu karijeru obilježili su brojni hitovi poput „Buggin’“ i „Like You“. Nedavno je fanove obradovao novom trakom pod nazivom „Never Enough” u saradnji sa Us Two i Paige Cavell, koja obećava da će publiku u Domu mladih podići na noge, baš kao i njegov nezaboravni prošlogodišnji nastup na Exitu.

Legendarni engleski maestro Lee Burridge tvorac je možda i najpopularnijeg zvuka na današnjoj muzičkoj sceni koji spaja house, techno i progressive. Zajedno sa Sashom i Craigom Richardsom činio je grupu Tyrant, a trenutno je jedan od najuticajnijih DJ-eva.

Njegov serijal „All Day I Dream“ jedan je od najpoznatijih u svijetu elektronske muzike.

U Domu mladih će, u okviru Unity84 festivala, nastupiti i DJ duo After Affair, koji je prepoznatljiv i po organizovanju serijala događaja Garden Of Dreams. U veoma kratkom periodu ovaj dvojac je izašao iz lokalnih okvira, što je i ozvaničeno dodjelom Ambasador nagrade za regionalnog DJ-a godine.

Mlada Lanna je prva predstavnica EXIT Echosystem Music & Talent Office-a, sveobuhvatnog centra za razvoj svjetskih muzičkih zvijezda, za čiju karijeru je zadužena Maria May, poznata i kao agentica Davida Guette. Proboj ka zvijezdama započela je kao najmlađa učesnica u istoriji EXIT festivala, do sada je već dijelila binu sa nekim od najvećih svjetskih muzičkih zvijezda, kao što su Paul Kalkbrenner, Nina Kraviz, Amelie Lens, Indira Paganotto, Tijana T i drugi, a saradnja sa poznatim britanskim producentom Sebastianom Haasom donela joj je titulu najmlađeg producenta koji se našao na Beatportovoj Top 100 Progressive-House listi!

Nakon ove velike žurke,sutradan, 3. marta, publiku očekuje i afterparti na Bjelašnici, a lokacija i program samog aftera biće naknadno objavljeni.

Vrijeme je za veliko okupljanje uz koje će započeti tradicija vječne ljubavi, mira i jedinstva i, kroz Unity84 Festival, biti odata počast ovom velikom jubileju!

Prodaja ulaznica za Unity84 Festival počinje u ponedeljak, 5. februara, u 12h, na svim prodajnim mjestima www.kupikartu.ba i online po promo cijeni od 25 KM.

bookbybook 

 januar

„Željela sam napisati roman o tome koliko je teško razlikovati istinu od laži i suprotstaviti se zlu. Željela sam pokazati kako određeni izbori, koji se posmatraču čine jednostavnim, mogu biti nejasni i nepremostivi. Na kraju, zbog same sebe željela sam objasniti zašto se takve stvari dešavaju i zašto se s njima teško suočiti.” — Buybookova urednica Ena Hasečić razgovarala je s češkom autoricom Alenom Mornštajnovom povodom objavljivanja njenog najnovijeg romana Šuma u kući na bosanskom jeziku. Intervju je kao i roman s češkog prevela Ljiljana Halilović.

Vaša prethodna djela – poput romana Hana – društveno su angažovana i smještena u određeni historijski kontekst. Zašto ste se odlučili za pisanje ovakvog romana koji se i stilski razlikuje od vaših prethodnih, mnogo je sažetiji, a i kao takav je u kratkom vremenom periodu postao veoma popularan, otvorio mnoga pitanja te u neku ruku postao kontroverzan.

Željela sam napisati knjigu o tome odakle potiče ono loše u nama. Šuma u kući knjiga je o zlu, o tome koliko je teško otkriti zlo, a još teže – ali ne i nemoguće – odbraniti se od njega.

U pravu ste da je ovo moj najsažetiji roman, a vrijeme i mjesto u kojem je smješten nije naglašeno, jer ništa od toga nije suštinski bitno. Ono što se događa u knjizi moglo bi se dogoditi – i, nažalost, događa se – u bilo koje vrijeme i na bilo kojem mjestu. Ujedno, ovo je i knjiga o lažima koje to zlo stvara. U češkom izdanju, čak i unutrašnja korica knjige ukazuje na laž. Originalni naziv knjige, Les v domě, promijenjen je u Lež v domě, tako da čitalac zna s čime će se susresti u knjizi. Igra riječi LES (šuma) i LEŽ (laž) je, nažalost, jedna od stvari koje se obično izgube u prevodu.

Kakvu god knjigu da pišem – porodičnu sagu, historijsku dramu, alternativnu historiju ili psihološki roman, uvijek mi je u fokusu porodica. Porodica je mjesto odakle svi stupamo u vanjski svijet, mjesto koje nas do izvjesne mjere formira i određuje kakvi smo, kako uspijevamo da se snađemo u vanjskom svijetu. Mnogo je teže nositi se s onim što nas u životu snađe ako nemamo čvrstu podršku porodice, ako nam bližnji nisu oslonac nego, naprotiv, oni koji nas povređuju. Ova misao nije nova niti predstavlja neko otkriće, ali ipak izaziva to što pominjete u svom pitanju: kontroverze i neprestanu diskusiju između ostalog o tome da li knjiga povređuje ljude koji su nešto slično doživjeli. Čudno je da nikome ne smetaju detektivski romani, trileri, horori gdje se svaki čas neko ranjava i ubija i gdje teku potoci krvi, ali smeta im knjiga u kojoj se pojedinac trudi da prekine lanac zla.

Kada govorimo o likovima u romanu, zanimljivo pitanje je kojeg od njih je bilo najteže i najinteresantnije oblikovati? Da li je to djevojčica iz čije perspektive čitamo roman? Majka koja je cijeli život bila ovisna o drugima i nikada se u nije u potpunosti pronašla i ostvarila? Ili možda baka i djed čije ponašanje do kraja romana ne uspijevamo opravdati?

Meni je najinteresantniji lik u romanu majka. U jednom trenutku sam se bavila mišlju da joj dam glas, da i ona bude pripovjedačica dijela priče kako bi objasnila svoje motive i pogled na cjelokupnu situaciju, ali sam onda shvatila da bi to narušilo pomenutu jezgrovitost knjige te odvratilo pažnju od glavne junakinje.

Jako me iznenadilo što mnogi čitaoci duboko mrze i osuđuju junakinjinu baku, a djeda gotovo da izostavljaju. To mi je bilo veoma šokantno. Svakako, baka je snosila svoj dio krivice, ali je istovremeno bila jedina koja je barem malo vodila računa o djevojčici. Iz literature koju sam proučavala, spoznala sam da je i ona bila žrtva, da se ponašala po obrascu po kojem se ljudi u njenoj situaciji ponašaju. Što je, naravno, ne opravdava. Mogla je i trebala biti ta koja će zaustaviti zlo, ali to ipak nije učinila.   

U trenutku kada glavna junakinja progovara o svemu što se događalo u njenom djetinjstvu i o događajima koji su joj promijenili život, ništa značajno se ne događa, iako je, kako i sama navodi, vjerovala da kad se riječi glasno izgovore, da će se srušiti svijet. Mislila sam da će se podići vjetar i raznijeti šumu. Mislila sam da će se vatra rasplamsati i spaliti svijet tako da će ostati samo pepeo, da više nikada ništa neće biti kao prije. Šta mislite zašto je to tako? Kada smo mi, ljudi, izgubili empatiju, čak i prema bližnjima?

U toj porodici svi lažu. Ne lažu samo jedni druge, nego i sami sebe. Lažu sve oko sebe. Lažima uvjeravaju djevojčicu da je svijet van njene porodice zao, da je vrebaju opasnosti. Ne žele da njihova jeziva tajna, koju svi znaju iako se pretvaraju da nije tako, izađe na vidjelo. Okolina doživljava porodicu kao jednu od mnogih, ne sluti šta se u njoj događa, a djevojčica se nikome ne povjerava, jer ne sluti da bi mogla. Njeno jedino oružje je laž. Boji se da zatraži pomoć, sebe smatra saučesnicom. Veoma je teško pomoći čovjeku koji odbija pomoć, bez obzira kakve razloge za to ima.

Mi, čitaoci, pratimo njenu priču s distance i s iskustvom odrasle osobe koja, udobno smještena u svojoj fotelji, već ponešto zna o svijetu. Moramo shvatiti da je junakinja knjige samo preplašeno dijete. Kada konačno smogne snage da progovori, nailazi na nepovjerenje. Ne preostaje nam ništa drugo nego da se nadamo da se u tom slučaju radi o propustu pojedinca, nikako sistema.

Bez obzira na to što su vaše rečenice kratke, a roman ne obiluje opisima, čitalac ovdje nikako nije uskraćen. Do u detalj može zamisliti ono o čemu pišete. Zanima me da li ste ovakvim postupkom željeli ostaviti prostora čitaocima da određene postupke iščitavaju u skladu sa svojim životnim iskustvom?

Kao čitateljica ne volim duge opise. Ponekad je dovoljan detalj, jedna dobro napisana rečenica, da se opiše atmosfera. Pišem prilično sporo i tekst čitam nekoliko puta naglas, precrtavam rečenice ili riječi koje im narušavaju ritam.

Na početku rada na knjizi tu je tema koja me u tom trenutku interesuje, pa tek onda istražujem o njoj i smišljam priču. Onda biram pripovjedače, volim koristiti tehniku više pripovjedača kako bih čitaocu ponudila različite perspektive istih događaja. Ponekad se opredjeljujem za takozvanog sveznajućeg pripovjedača, što mi omogućava da ispričam  i ono što je skriveno iza horizonta dostupnog likovima knjige. Ton, atmosferu i tempo priče određuje tema i ti elementi nastaju tek u procesu pisanja. Likove stvaram, ali im nikada ne sudim. Svaki čitalac mora donijeti svoj vlastiti sud. Meni kao autorici zanimljivo je pratiti kako se sudovi čitalaca o pojedinim likovima razlikuju.

Autorica ste šest romana i nekoliko knjiga za djecu među kojima je i slikovnica Kapljica Aja. Mnogi autori navode da je pisanje knjiga za djecu pravi izazov. Kako je ovaj proces izgledao kod vas?

Napisala sam već tri knjige za djecu, a još tri su u pripremi za objavljivanje. Nikada nisam planirala pisati knjige za djecu, ali dok sam pisala Hanu, knjigu o Jevrejki koja je imala tešku sudbinu, bilo mi je potrebno nešto lakše za dobrobit vlastitog psihičkog zdravlja. A knjige za djecu su povratak u vedriji svijet pun fantazije i humora. Uživam dok ih pišem što se, nadam se, u njima i osjeti, jer su ih mali čitaoci veoma dobro primili. Za to mogu zahvaliti i svojoj ilustratorici Galini Mikinovoj koja stvara likove mojih junaka.

U Češkoj ste prava literarna zvijezda, a vaši romani spadaju među najprevođenije. Da li trenutno radite na novoj knjizi i da li ovo prethodno navedeno stvara određeni pritisak u tom procesu?

Da, radim na novoj knjizi i opet je to tema o kojoj sada mnogo razmišljam. Pisanje je postalo dio moga života. Ako ne putujem, onda gotovo svaki dan pišem. Dane kada ne pišem vjerovatno bih mogla nabrojati na prste jedne ruke. Kada pišem mislim o toj temi, o priči, razmišljam o likovima, njihovim motivima, osjećanjima, razmišljanjima, a ne o čitaocima koji će jednoga dana čitati tu priču. Pisanje je za mene slobodna teritorija, nikada ne dozvoljavam da mi neko govori šta i kako trebam pisati. I sama snosim odgovornost za rezultat. Moje knjige su dio mene koji sam poslala u svijet. Čitaoci ih mogu uzeti ili ostaviti. Njihov izbor. Uostalom, kao i sve u životu.

Za kraj, šta trenutno čitate i koje savremene češke autore i autorice biste preporučili čitaocima u Bosni i Hercegovini?

Trenutno čitam knjige o temi koju obrađujem u novom romanu. A kada govorimo o češkim autorima i autoricama, to ovisi o ukusu čitaoca – ja, recimo, volim, knjige Markéte Hejkalove, Viktorije Hanišove ili Petre Dvoržakove.