Udruženje za razvoj muzičke umjetnosti i pedagogije “Strings Attached Sinfonietta” objavljuje prvi ekfrastički tekst nastao u sklopu projekta “Ekfrastičke teme”.
Tekst „Pet varijacija“ nastao je na osnovu kompozicija izvedenih na koncertu gudačkog tria SA Sinfonietta održanog krajem januara u Umjetničkoj galerija Bosne i Hercegovine.
Ekfrastički tekst pokušava da rekreira umjetničke oblike kojima su se bavila muzička djela i da prenese barokne elemente koji su u njima bili dominantni. Tekst to čini sebi svojstvenim izražajnim mogućnostima, najprije narativnošću, a zatim i jezičkim slikama kojima se kroz pet odjeljaka variraju neke od tema započete u Londonskom triju Jospeha Haydna, onako kako ih je autor doživio.
Tekst je napisao Vladimir Arsenić, urednik i kritičar. Projekat “Ekfrastičke teme” se realizuje uz podršku Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, a u saradnji s Udruženjem “Hila” iz Srbije, Umjetničkom galerijom Bosne i Hercegovine i Centrom za edukaciju i kulturu Akademija Čapljina.
Pet varijacija
I
Joseph Haydn Divertimento u C-duru, Hob. IV:1, Londonski trio
Okrepiti se, biti krepak kao kad se ujutru umijete hladnom vodom, onom od koje trnu zubi, pa se pogledate u ogledalo, osveženi i spremni za novi dan. Ili kad se nakon dugog puta, kad su čizme već crkle i progledale, u Zelenoj krčmi založite hladnim pivom i sendvičem sa šunkom. Mora li krčma da bude zelena, ne mora, ali u muzici, koja je iznad svega idealno stanje, sve je zeleno, sveže i jedro. Ako zamislite tu krčmu i ispred nje livadu, jednu klupu, potok, tri stolice, znaćete da ste na pravom mestu. Proleće je. Jutro je bilo prohladno, rosa se dugo zadržala, ali već je rano popodne. Stižete li?
Krepost, odnosno kreposnost, možda nema previše veze sa svežinom, premda kada je čovek krepostan, on mora da bude svež. Nema kreposti bez zdravog tela, iako sama ideja zdravlja nije uvek kreposna. Nekad je u pitanju kontrola, kao što se glasovi u troglasu kontrolišu i nadziru jedan drugog, pazeći da ne ispadnu iz tonaliteta, čuvaju ga se podsećajući da je svežina C-dura zapovest. Ipak, nemojmo danas biti strogi. Danas je dan da se bude krepko krepostan, da se na travi ispred Zelene krčme poigramo, pojurimo, sve dok neko ne upadne u potok i pokvasi se, a ostali legnu na travu držeći se za stomake od smeha.
Iza krčme je senjak, vreža obrasla lozom koja pupi spremna da se ubobiča i primi sunce u sebe, da postane slast i sok kojim ćemo se okrepiti kad livada opusti od glasova. Muzika je to vreme potrebno da se napravi vino, da grožđe sazri i sačeka noge koje će ga veselo gaziti jer muljača još nema, niti velikih prohromskih buradi, sve je drveno i sve nekako sočno miriše. Muzika je vreme pre nego što je došla teška mehanizacija i uništila krepkost i pesmu onih koji su se jurili oko buradi opijeni isparenjima uvrelog grožđa.
Scena je postavljena, možemo li zamisliti ko su ti ljudi? Da li sprovode neki ritual, koliko je uvežbana igra, je li to igra ili se radi o slučajnosti, o padu kocke na jednu od šest strana? Možda neko sedi na ćebencetu na livadi i baca kocku koja uvek pada na tricu. Jer muzika je i kombinatorika, kako ona radi kad je broj elemenata konačan, a broj njihovih kombinacija praktično beskrajan, jer u igri su i dužina, tišina, ponavljanje i sve moguće greške koje niko nikad nije ukalkulisao, osim možda Majlsa Dejvisa, ali on je iz druge priče, možda jednako srećne, možda ne, ne znam.
Možda zapravo to i nisu ljudi, možda to psi sviraju. A možda se radi o nekim bićima koje niko zapravo i nije video. Jer ko zaista može da veruje da su pre nas ovde živeli ljudi. Možda je ovo mesto na sasvim drugoj planeti koju nastanjuju samo razdragani lajavi četvoronošci bez igara sluge i gospodara, odnosa moći, krepkosti i kreposnosti. Muzika je prostor slobode. Ona je kosmički ustrojena, njena pravila su pravila kretanja zvezda i meseca, nebeskih tela koja vise s noćnog neba, a nama je nemoguće da zamislimo da su od nas udaljena milionima kilometara. Nama je nemoguće da zamislimo muziku, a opet ona se pojavi niotkuda, uđe u nas i pokrene procese na koje smo potpuno zaboravili. Plima i oseka kažu dolaze od meseca, a šta ako je mesec tek veliki nebeski žičani instrument koji nama s iskrivljenim pogledima i ograničenim čulima deluje kao pita u okrugloj tepsiji. A zapravo on je kobilica kosmičke violine i neko prevlači gudalom u njegovoj blizini, kosmos treperi, sve je frekvencija, a okeani se povlače u ritmu napred-nazad, plešu u ritmu nebeskog valcera, dva napred, jedan nazad. Dva napred, jedan nazad.
II
Ludwig van Beethoven Preludij i fuga u e-molu, Hess 29
Na livadi polako počinje da pada mrak. Svi su se povukli u svoje bivake. Neka postoje kuće, moguće je da se odista i nalaze tamo, skrivene u sumraku negde iza šume. Ne vidimo ih, ali smemo da ih zamislimo. Mi sve smemo da zamislimo, osim onoga što je nezamislivo poput muzike. Nju možemo da čujemo, čak i kad ne čujemo. Nju možemo da napišemo matematički precizno, a da je nikad nismo čuli. Možemo da sedimo na klupi u mraku sa svećom u ruci i perom, mastionicom i grubim papirom u rukama i da povlačimo neverovatnom brzinom linije i znake na njima. Tačkice i kvačice. Jedna tačka gore, dve dole. Jedna između linija, a dve na liniju. Šta to radiš, usamljeno biće? Ko si ti? Zašto si danas tako uporno? Nije li već prekasno. Loše se vidi. Lahor će ti ugasiti sveću. Pođi na spavanje, idi. I sutra je dan. Još krepkiji i kreposniji od današnjeg. Sunce će ranije izaći. A vidimo i da ti je hladno. Zašto ti je hladno?
Ne čuje nas raspisani žižak. Samo vidimo pokrete pera u mraku osvetljenog tek jednom svećom. Možda nas i čuje, ali ne haje. Zašto je spreman da radi tako dugo u noć? Zašto nas ne posluša? Čuli smo priču ili je priča čula nas, pa je sama rekla kako je žižak danas bivao kažnjen. Bio je u školi u kojoj se pisanje tačkica i kvačica na linijama uči. Na času su čitali taj nama nerazumljivi jezik. Žižak je u sebi čuo muziku zapisanu na papiru i nasmejao se. Veseo je bio, začikivao se s drugim žišcima i zagrcnuo se od smeha dok je njegova strogost profesor, visokog čela i iskolačenih očiju koje vire iza okvira naočara, pisala u svojoj svesci, ubacujući tačkice i kvačice u svoje duge kvrgave linije. Žižak, naravno, ima ime, ali ono nije bitno. Svet je ovo bez imena, možda i bez ljudi, možda su srećna bića psi, a možda tek senke senki nekadašnjih kosmoplovaca ostavljene na ovoj jadnoj planeti za kaznu.
No vratimo se našoj priči. Profesor je podigao glavu i u punom e-molu upitao šta je tu smešno? Da li je e-mol smešan? Žižak je rekao da je sva muzika smešna jer je muzika, nema ni kraj ni početak, ona je svuda oko nas, samo je treba čuti. Nekad je u molu, nekad je u duru, ali to nema veze s tugom i veseljem. Mi smo ti koji čitamo tugu u molu, a sreću u duru. Sreća može da bude i kad se sedi ispred tihe vode, ne mora vazda potok da žubori. „Ma ko se to nama pravi pametan?”, upitao je profesor. „Pravedna kazna za pametnjakovića biće da stvori veselu melodiju u e-molu na zadatu temu fuge. Pa da ga vidimo. Sutra je rok! Ako ne uspe, biće izbačen iz škole, pa nek sam za sebe bude veselo tužan ili tužno veseo. Ahahahahaha!!!!” Profesorov zlobni smeh praćen smehom žiškovih drugova koji su se ulagivali profesoru kao što bi se ulagivali svakoj moći, i u pola noći, odzvanjao je zgradom. Žižak se uplašio, pretrnuo je, prebledeo i pošao u svoj bivak nesmiren. Stvari nisu izgledale dobro. Ipak, žižak ne bi bio žižak da se tek tako predaje. Sedeo je u kući i dumao, ali mu muzika nije dolazila u glavu. Zapravo ona je neprekidno bila tu, ali iz ključalog mora zvukova i melodija nije se izdvajala tema, nije mogao da je razluči zato je došao na livadu. Napet je bio. Ko struna zategnut. Potok je žuborio, stolice su bile prazne, ali ih je bilo tri. Žižak je jasno video torza i ruke, gudala i strune, bljesak lakiranog drveta i onda je začuo prvi ton.
Posle toga je sve bilo lako. Međutim, pala je noć. Otrčao je kući po sveću, upalio je. Lahor se noćas suzdržavao. Vetrovi su pustili žiška da piše do kasno u noć. Sutradan u školi profesor je kipteo od besa, ali ništa nije smeo da kaže. Žižak je seo u klupu, ali nije likovao. Pobedio je, ali je i izgubio. Ostao je sam. Nije mogao da pogleda one koji su ga juče tako olako izdali.
III
Arcangelo Corelli Sonata da Chiesa I u F-duru, Op. 3i
Sonata da Chiesa VII u e-molu, Op. 3
Kažu da iza vreže u kojoj je sunce počelo da ljulja sokove u plodovima grožđa, da ih zagreva i nuna kao što majka ljulja dete na grudima, negde, dakle, tamo iza brega čiji blagi uspon možemo da naslutimo, postoji nešto što se zove bogomolja. Neki su čak otišli toliko daleko da kažu kako je to mesto odakle dolazi muzika. Naime, tamo navodno stanuje neko biće, više biće, u čiju se slavu muzika u kosmosu stvara. Strune koje upravljaju okeanima na ovoj i okolnim planetama, kažu, pripadaju tom biću i ono je, kažu, instrument od kojeg zavisi naša krepkost, a još više naša kreposnost. Ti što kažu nekad deluju tako uverljivo, toliko ubeđuju sve oko sebe da im ovi poveruju, pa odjednom odluče kako je to mesto zapravo dobro, kako se tamo nalazi radost i onda otrče tamo, ostave livadu praznom, zelena krčma opusti, potok prestane da žubori, stolice padnu i noge im se upletu u travu, a na klupu padne tužno lišće i ona posivi. Grožđe se utiša, ni sunce više ne može da ga ugreje. Sokovi utihnu, nastane bonaca na njihovim malim morima.
Jednom kad se tako dogodilo, kad su se svi lepo obukli, i zaleteli preko brda ka bogomolji, nije nam preostalo ništa drugo nego da pođemo za njima. Da i sami petama damo vetra i nečujno, kako umemo, i nevidljivo, kako znamo, zavirimo u to čudo, da se zagledamo kroz durbin bogomolje u nadi da ćemo zaista videti onog koji prevlači gudalo preko kosmičkih struna, premda nam nije bilo jasno kako mi ovako sićušni i jadni možemo da vidimo nešto tako ogromno i veličanstveno. Taman smo postavili sebi to pitanje kad zvanični durbinogledač uzviknu: „Vidim ga. Vidim ga. Eno sprema se. Digao je desnu s gudalom u šaci i prislonio ga na žicu A.” Čuo se kolektivni uzdah „Uuuuuuuh!” Zatim jedan glas iz mase povika: „Kazuj dalje, šta vidiš?” „Mislim da je sad pročistio grlo.” „Aaaaaaah!”, čulo se iz mase. Nedugo zatim neko upita, dovoljno glasno da ga svi čuju. „A što čisti grlo kad neće da peva?” „Ššššššššš”, bio je kolektivni odgovor. „Šta vidiš, šta se dešava?”, upita nekog onaj koji je gospodario durbinom. „Postavio je stalak s notama pred sebe i okrenuo prvu stranu.” „Šta piše?” „Piše… piše… Ček, ne vidim dobro.” Svetina se dizala na prste kao da ona može da ugleda šta piše samo ako se malo uzvisi. „I? Vidi li se šta?”, opet se prolomi sad već prepoznatljiv glas. „Mutno mi je, ne vidim najbolje”, odvrati durbinogledač. „A da manje piješ pre gledanja kroz durbin”, doviknu neko iz mase. „Ćuti više, hoćemo da saznamo šta piše!” Nastade tišina, u bogomolji se nije čuo ni muve zuj. Napetost je rasla. Odjednom, iz ćoška koji je bio u senci, začu se ton violine kojem se pridružio drugi violinski glas, a zatim iz dubine do okupljenih dopre i violončelo. Svirali su melodiju u F-duru, a odmah zatim i drugu u e-molu.
Svi se kao omađijani okrenuše ka njima. Durbinogledač zavapi „Vidim! Vidim!”, ali ga više niko nije čuo. Dve violine i violončelo povedoše povorku iz bogomolje preko brda i dovedoše je do Zelene krčme. Vetar zaćarlija, grožđe povrati boju i uzburkane sokove, potok zažubori, stolice ustadoše iz trave i počeše svoj vals, lišće se vrati na grane i ponovo zazeleni, a klupa dobi stari sjaj lakiranog jasena. I mi se vratismo u udobnost svog pogleda na sliku koja svira.
IV
Aleksandar Borodin Gudački trio u g-molu
Bila je mlada i stidljiva. Bio je mlad, još stidljiviji. Bila je nasmejana i jedra. Bio je naočit i ozbiljan. Pogledala ga je i pružila mu ruke: „Budi moj!” On se nasmejao i uzvratio: „Već jesam”. Livada je cvetala samo za njih, potok žuborio zato što su mu oni tako zapovedali, stolice su plesale, jer su ih njih dvoje molili da tako čine. U krčmi su se kuvala najlepša jela, pušili se lonci od soseva, tresle se zdele od nadeva, krivile se daske stolova pod težinom testa i ruku koje su ga mesile, sve se belelo od brašna, crvenelo od voća, zelenelo od povrća i mirisalo na cimet i vaniliju, kardamon i kurkumu, kumin i klinčiće. Tu se kuvalo, mesilo, peklo, pirjalo, barilo, parilo i na masti i na ulju. Ona je bila presrećna i rumena, on je bio nasmejan, brkat i beo od brašna. Njegova mornarska majica okraćala je oko stomaka, a njena haljina dobila je dva-tri novoušivena nabora, ali bili su srećni.
Spokoju dođe kraj. Zadovoljstvo je, uči nas iskustvo, kratkotrajno. Naišli su loši dani po Zelenu krčmu. Svuda uokolo buktao je rat. Sukob je dugo zaobilazio tri stolice, klupu, potok i livadu, ali ni to nije moglo da traje večno. U kuhinju su umarširali vojnici. Pokupili su potreban provijant, ali, što je najgore i najcrnje, pokupili su i njega. Uzalud ih je ona preklinjala, molila, kumila, oni su bili nemilosrdni. „Svaki je muškarac dobar za rat, a na tvom, vidi, topovskog mesa koliko hoćeš!”, podrugljivo joj je odgovorio kapetan i pod pretnjom odveo njenog dragog sa sobom.
Ništa se o njemu nije čulo danima koji su polako prerasli u mesece, a potom i u godišnja doba. Zelena krčma je žutela pa sivela, proleće kao da nije imalo nameru da se vrati. Sneg je zavejao sve. Hrane jedva da je bilo. Njena haljina se vratila na prvobitne mere, a onda je počela da je sužava. U bočicama i zdelicama začini su tugovali, sušili se. Na teglama sa džemovima i namazima uhvatila se buđ. Ona je tiho ridala prekrivena ćebadima, jer ni drva za ogrev više bilo nije.
O njemu se ništa nije čulo. Kad god bi neko naišao, prošao, zavirio unutra, ona bi se ponadala, podigla glavu, a kad bi se uverila da se radi o neznancu ili neznanki, samo bi još dublje potonula u vuneni očaj. U početku se nadala, navijala da se rat okonča što pre, da se on vrati, a kako je vreme proticalo, počela je da gubi svaku nadu. Retke vesti koje bi do nje stizale nisu bile dobre. Ratu se kraj nije nazirao. Hrane je bilo sve manje, zalihe brašna i ulja su se topile, šećera odavno nije bilo, soli se sećala s nostalgijom. Čak se i krov krčme srušio pod teretom snega.
Došlo je i treće proleće koje je dočekala sama. Ništa nije moglo da joj ublaži tugu. Jednog dana, kad je sunce već počelo jače da greje, naišle su tri neznanke. Najpre su pomislile da je krčma potpuno napuštena, a onda su u ćošku ugledale nju, senku žene kakva je bila – upalih obraza, pogrbljenu, umršene kose. Uplašile su se. Jedna od njih se izvini i reče kako će eto samo malo da se odmore i da nastavljaju put. Sešće na stolice ispred krčme da joj ne smetaju. Ona ih isprati pogledom i utone u svoja snoviđenja. Odjednom začu se violina. Zatim druga. Potom oktavu niže odzvoni i violončelo. Ona pomisli da halucinira, kao što joj se dešavalo tolikim danima i mesecima. Međutim, kad melodija postade prepoznatljiva, njeno srce kao da se mrdnu u grudnom košu. Nije verovala svojim ušima, ali trio je svirao i svirao. Najpre bi prva violina otpočela temu koju bi prihvatala druga s pozivom violončelu da im se pridruži. Razigrani glasovi su se nizali tako da naposletku nije mogla da im odoli. Ustala je, napravila par koraka i provirila u dvorište. Sunce je bilo u zenitu, oko stolica trava je počela da se povija kao da pleše, potok je žuborio veselije, a klupa kao da je povratila svoj sjaj. Skupila je snagu i zakoračila napolje. Grede krova zaškripale su, crepovi su se slagali na svoja mesta u ritmu valsa.
V
Heinrich Ignaz Franz von Biber Harmonia artificioso-ariosa Partia VⅠ u D-duru
Kažu da ima jedan što nije verovao da postoji Zelena krčma. Išao je po svetu i slušao priče o njoj, ali je stalno gunđao da tako nešto nije moguće, da takvo mesto ne postoji. Čak je bio spreman i da se posvađa sa svakim ko bi tvrdio da je krčma stvarna, da su stolice i klupa tamo. Veliko gunđalo bio je taj. Ali onda mu se desilo čudo.
U svojim lutanjima put ga je naneo do jedne bogomolje. Ušao je u nju i zatekao durbinogledača kako čita. „Šta to čitaš?”, upitao je osorno, ne vodeći računa o magičnim rečima kao što su dobar dan, hvala, izvolite i slično. Durbinogledač nije voleo nepristojne osobe, pa reši da uzvrati gostu istom merom: „Šta te briga?”, ali se ubrzo pokaja. On nije bio zloća, nije čak ni voleo svoj posao, ali je morao da ga obavlja kao i njegovi roditelji pre njega, i njihovi roditelji pre njih, jer je u pitanju bio porodični biznis. „Nisam tako mislio”, reče durbinogledač, „to što čitam nije važno. Hteo bih zapravo da vas zamolim za ples.” „Mooooolim?! Kako se samo usuđuješ!?” uzvrati nepristojni posetilac. Međutim, i pre nego što je uspeo da se odupre, bio je uhvaćen za ruku i poveden preko brda u pratnji gudačkog trija.
„Šššššta mi se dešava?”, upitao je. Odgovora, međutim, nije bilo. Muzika se uzdizala oko njega i slikala pejzaž. Najpre su se pojavile konture krčme koja se bojila u zeleno. Ispred nje prostirala se livada, a svaka travka punila se sokom. Na nebu iznad pojavi se sunce, a sa strane zažubori potok. Tri stolice i klupa pojaviše se niotkuda i postaviše se tako da je ispred svake mogao da stane stalak s notama.
„Ovo je magija, upomoć!”, povikao je onaj što nije verovao. Nalazio se upravo na mestu koje je osporavao, zvao ga spisateljskom tlapnjom, mestom koje je stvoreno u jeziku na osnovu nekakve muzike. „Hoću kući!” Vikao je i još: „Pustite me odavde!”. I zaista, po komandi, potok poče da nestaje i uvire u zemlju, livada poče da bledi, kuća da nestaje, sa njom i vreža, stolice, klupa. Ostao je da stoji sam u nigdini. I muzika je prešla u pianissimo.
Najpre se zadovoljno osmehnuo, a zatim se osvrnuo oko sebe. „Gde je sve nestalo?”, pitao se. Polako, u trenutku kada je muzika prešla u espirando, osetio je strah. Uvukao mu se u kosti, postalo mu je hladno. Nigdina je postala preteća. Oblio ga je hladan znoj i studen ga je svog obuzela. Drhtao je. Pokajao se. Pomislio je kako je u odnosu na ovo, Zelena krčma najprijatnije mesto na svetu. I kako mu je ta misao prošla kroz glavu, tako je i muzika postala za nijansu glasnija, a studen manja. Setio se livade, muzika se pojačala, a drhtavica je prestala. Kad su stvari u njegovoj mašti zadobile punoću i snagu, kad je muzika svirala vivace, on se probudi. Ispred njega stajale su tri devojke s instrumentima u rukama: dve violine i jedno violončelo. Aplauz se prolamao salom.
__________________
Projekat “Ekfrastičke teme” se realizuje uz podršku Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, a u saradnji s Udruženjem “Hila” iz Srbije, Umjetničkom galerijom Bosne i Hercegovine i Centrom za edukaciju i kulturu Akademija Čapljina.
