Udruženje za razvoj muzičke umjetnosti i pedagogije „SA Sinfonietta“ iz Sarajeva i „Udruženje Hila“ iz Zrenjanina objavljuju drugi ekfrastički tekst nastao u sklopu projekta Dijahronijski kontrapunkt koji je podržao British Council u okviru projekta „Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan“ (CC4WBs).
CC4WBs je finansiran od strane Evropske unije, i ima za cilj unapređenje dijaloga na Zapadnom Balkanu kroz jačanje kulturnog i kreativnog sektora i razvijanje njegovog potencijala za društveno-ekonomski uticaj u ovom regionu. Tokom perioda od 48 mjeseci, projekat CC4WBs ima za cilj poboljšati učinak kulturnog i kreativnog sektora kako bi unaprijedio vještine, znanja i pristup finansijskoj pomoći, povećao konkurentnost te omogućio održivu koprodukciju i cirkulaciju dobara i usluga na Zapadnom Balkanu.
Tekst „Bok i Baherini“ inspirisan je kompozicijama izvedenim na koncertu trija ‘SA Sinfonietta’, kojeg čine violinistkinje Alma Dizdar i Tamara Arsovski te violončelistkinja Belma Alić. Koncert je održan u februaru u koncertnoj sali „Cvjetko Rihtman“ u Sarajevu.
Ekfrastički tekst pokušava da rekreira umjetničke oblike kojima su se bavila muzička djela i da prenese elemente koji su u njima bili dominantni. Tekst to čini sebi svojstvenim izražajnim mogućnostima i u skladu s doživljajem svake kompozicije ponaosob. U jednom trenutku to je narativnost, u drugom lirizam, u trećem jezičke slike, dok u cjelini ostaje dominantan osjećaj koji svjedoči o jedinstvu emotivnog i intelektualnog doživljaja kojim je muzika nadahnula književnicu.
Tekst je napisla Ana Vučković, autorica romana Bazen.
__________________
Ana Vučković
Bok i Baherini
__________________
Bah
- Johan Sebastian Bach Troglasne invencije BWV 787-801
Suvoća u prostoru je takva da utiče na drvenariju, na komode, na parket, na ormare, na instrumente devojaka koje pokušavaju da daju ton ovoj večeri koja se održava u čast našeg dragog doktora. Svakog časa se sve više skupljaju, daske prijanjaju jedna uz drugu, regali stežu staru keramiku, tanjire iz kojih su ručavale generacije. Kad su doktorovi preci gradili kuću u ovoj pustopoljini nisu razmišljali o tome, njegov deda botaničar bio je opsednut sukulentima, i najvažnije mu je bilo da mu pogled sa prozora bude bujno zeleno kaktusno čvorište. Napisao je nekoliko priručnika i vodiča kroz život ovih samoniklih nepokolebljivih biljaka. Svakoj generaciji je važno nešto drugo. Doktor se retko i obazirao na vegetaciju oko kuće, njemu su bile važnije životinje, voleo je da čuje ptice, pa čak i lavež divljih pasa negde daleko, u brdima, bili su mu važni čak i jazavci. I kad je u kući bio sam, znao je da je neko kraj njega. Plašio se da će koloplet kaktusa toliko da naraste i da zaposedne celu kuću i svojom snagom je iščupa iz korena. Doktorovim prijateljima isprva nije bilo jasno što mu je vikendica baš tu, nekoliko sati od grada u kome živi, zašto je u toj nedođiji tako često, kad god nema obaveze na klinici, a onda bi, prvi put došavši tamo, shvatili da ih i same listom kuća privlači, i nagoni da budu tu, da navodno budu u prolazu, iako ne možete da budete na tom drumu i pravcu tek tako, slučajno, ali lagali bi da ih je put naneo da bi dočekali dramatičan, svečan i zabrinjavajuće lep smiraj dana, senku na opeci koja bi se polako pomerala, a zatim i gubila, kako je popodne postajalo suton. Svaki put bi taj suton delovao kao najlepši kraj sveta, onaj zbog koga nikom ne bi bilo žao. Kuća je delovala kao da je jedina u celom okrugu, oko nje nije bilo ničeg sem prirode, i nikakvih drugih ljudi osim doktora, njegovih ćerki, kad iz grada dođu, njegove služavke, koja je retko promaljala glavu kroz prozor tek da otrese stolnjak, i gostiju, koji bi se mestimično pojavljivali i onda punili kuću žamorom, zveckanjem escajga, i urlicima i smehom, jer je doktor umeo da izabere prijatelje. Uskoro bi trebalo da stignu svi ti ljudi, ovoga puta svi u isto vreme, zato služavka mrko gleda dve violinistkinje i jednu violončelistkinju, koje nasred sobe pokušavaju da vežbaju. Važna je muzika za današnji dan, ali važnije je poslužiti hranu, napojiti i najesti sve one koji su vozili po prašini i vetruštini, okrepiti ih supom i domaćim hlebom. Doktor je cenio kuvanu hranu, supe i čorbe posebno, govorio je da one miluju creva, aktiviraju probavni trakt. Supa se uveliko kuvala, jaka, unutra su plivale rozbratne, krompiri, crni luk i mnogo bibera. I sad valja dogurati veliki sto na sredinu prostorije koja je najsvetlija, treba reći gudačicama da su dovoljno vežbale i da Bahove invencije, doktoru omiljene, ostave za kasnije, kada se barem polovina gostiju pojavi. Vetar je divljao i lupao stabla i obarao krovove, gosti bi, da ih je mrzelo da dođu lako mogli da smisle razlog da ne budu tu, ali svi su poštovali doktora, a i ono što je već rečeno – kuća ih je privlačila, pa čak i u ovom tužnom času kada se njom neće prolamati razdraganost i smeh, toliko jak da bi mogao da učini da popucaju elegantne vinske čaše zarobljene drvenim policama od suvog drveta, koje je i samo pucalo od suvoće, kao i svetli parket, koji je otvarao prostor s tek ponekim intermecom u vidu tepiha. Parket je neprestano krckao, zidovi su pucketali kao da će se svakog trenutka odlomiti i srušiti, ali tako je bilo od početka, otkad je ova hacijenda sagrađena, i do danas nije pala. Kuća je bila nešto između magične i uklete. Huk vetra često je poprimao melodiju, koja je delovala smisleno i komponovano, skoro kao ona koju je sad pokušavala da svira mlada violonistkinja, koja se povukla u ugao pod naletom tri žustre žene, služavke i dve doktorove ćerke. One su u rukama držale stolnjake, lanene i krte, širile ih, rastezale, po nekoliko sekundi visili bi u vazduhu, vrtele su ih ceremonijalno kao pica majstori testo, pre nego što ih spuste na kabasti sto od teškog drveta. Tu će uskoro biti poslužene svakojake đakonije, doktor je stalno koristio tu reč, pretpostavljao je da je jednom nekom đakonu poslužena obilna i raznovrsna večera. To bi bio savršen filmski prizor – gudački trio u izvedbi troglasne Bahove invencije u C duru, BWV 787, u saglasju sa tri druge žene koje poletno, nasuprot okolnostima, barataju stolnjacima, escajgom, salvetama, kao da spremaju neku veselu gozbu, to bi bila efektna filmska scena, da je nije prekinula najezda jazavaca, koji su se godinama borili sa suvim parketom, letvama, crvotočinom, živeli i provlačili se paralelno sa tepisima i stazama, udobnim pufnastim papučama, knjigom i na njoj jabukom, samo koji santimetar ispod parketa praveći tunele. Sada su jazavci dospeli na površinu, decenijama su se javljali tihim krckanjem brodskog poda, ljuljali su kuću, pomerali je za milisantimenar iz ležišta, krili su se u temeljima i predano sisali smolu i pur-penu, ali sada su izronili željni društva, muzike i tople supe. Nisu mogli da sačekaju sutra, prekosutra da mirne duše pojedu doktora, našeg dobrog doktora sahranjenog na placu tik isped kuće, odmah pored kaktusnog čvorišta. Nezajažljivi, nestrpljivi jazavci.
Bokerini
- Luigi Boccherini Gudački trio u f molu, op. 34, br. 1, G. 101
- Luigi Boccherini Gudački trio u G duru, op. 52, br. 2, G. 114
